Споменик моралне неутемељености

Бивши посланик у британском парламенту, министар за Европу и наш стари знанац Денис Мекшејн проглашен је кривим због проневере око 13.000 фунти и осуђен на казну затвора од пола године.

Некадашњи лабуристички заступник покушао је да од парламента наплати кривотворене рачуне за личне трошкове, а после тврдоглавог доказивања „невиности”, на крају је ипак признао кривицу.

На први поглед не делује као нарочито занимљива прича вредна већег удубљивања. Политичари лепљивих прстију нигде нису егзотична појава, па ни у Великој Британији (само у скорије време пет чланова парламента ухапшено је због лажирања трошкова), али „случај Мекшејн” ипак има мало дубљи смисао за јавност у Србији.

Британски политичар је, наиме, одавно познат по оштрим критикама Срба и изразито покровитељском односу према косовским Албанцима.

Без намере за сеирењем над судбином посрнулог Мекшејна, његов случај је ипак најзгоднији пример како појединци и групације без личног интегритета могу безочно да спинују јавно мњење у одређеном правцу, у овом случају против Срба.

Посебно се истакао, и то је оно по чему га овде највише памте, жестоким иступом против извештаја који је о трговини људским органима на Косову и у Албанији сачинио Дик Марти. Мекшејн је изјавио да такав документ представља срамоту за Савет Европе, јер је препун пропаганде и без икаквих доказа.

„Извештај који се односи на косовског премијера Хашима Тачија и друге вође ОВК има пропагандне намере.”

Антикампања у случају „Жута кућа” настављена је и на страницама „Волстрит џорнала”, где је овај некадашњи министар за Европу у кабинету Тонија Блера у ауторском тексту написао да је Мартијева истрага „политички мотивисана” и да јој је циљ „опструкција независности Косова”.

Мекшејн је због тога критиковао Савет Европе, а западним медијима упутио пацке што су тај извештај „некритички” пренели.

Горчина и острашћеност према Србима избијају из готово сваког његовог текста које је након смене с министарског положаја 2005. као „експерт за Балкан” обилато објављивао у најугледнијим светским новинама.

Размере штете изазване таквим некритичким писањем тешко да могу поништити накнадни докази о ауторовој уплетености у скандале. Денис Мекшејн у својим написима врти једну те исту матрицу, по којој свако спомињање Срба мора да буде пропраћено освртом на Сребреницу и еру Слободана Милошевића. Наизглед тривијалан догађај разлог је да Мекшејн напише позамашну анализу чије је закључак да ће много воде протећи „пре него што се Срби модернизују”.

Јављајући се периодично у левичарски оријентисаном „Њу стејтсмену” као незаобилазна инспирација надолазила су му дешавања у Србији. Тако, на пример, у тексту насловљеном „У фудбалу као и у политици Србија и даље ништа не разуме” Мекшејн не штеди речи да споји неспојиво и докаже како су расистички испади на српским фудбалским теренима веома битан део идентитета једног народа који не може да се посматра другачије него кроз призму злочина у Сребреници.

У временском поклапању хулиганског понашања српских навијача, које је за сваку осуду, са изјавом „најистакнутијег живог Србина Радована Караџића” у Хашком трибуналу да не види разлог да се извини за акције у Сарајеву и Сребреници, Мекшејн препознаје више од случајности.

Он гради конструкцију у којој нема дилеме око српске урођене злоће, чији су злочини и дивљање хулигана само неизоставни појавни облици.

Омиљена тема којој се често враћа јесте Косово и адвокатисање за албанске интересе. Некадашње одбијање Ивице Дачића да се рукује с Хашимом Тачијем код Дениса Мекшејна побуђује порив да се присети Вилија Бранта како је клекнуо у Варшавском гету. Паралелу између Холокауста и Косова не налази за потребно да додатно објашњава.

Фасцинираност Косовом преточиће и у књигу „Зашто је Косово још важно”, у којој на истом црно-белом фону поједностављује и анализира анатомију једног конфликта. За ово дело је чувени интелектуалац Кристофер Хиченс написао да „ће стајати као споменик једном суровом времену и храбрости која га је превазишла”.

Ауторитет таквог калибра без грешке гарантује прођу на еминентнијим светским адресама, а нескривена наклоњеност једној страни постаје општеприхваћени аксиом.

Не треба очекивати да ће га то што је жртвовао лични интегритет за неколико хиљада фунти демантовати као геостратешког мислиоца у Великој Британији. Његови истомишљеници већ истичу да паре није трошио на луксуз и да није радио из личне користи, већ из најбољих намера, односно жеље да друштво мења набоље.

Додуше, то је слично објашњењима која користе и када бомбардују погрешно село или случајно побију сватове уместо терориста Ал Каиде. Свеједно, његови острашћени текстови и јавни наступи остаће трајни споменик једне моралне неутемељености.