Ми хранимо краве, а оне хране нас

Горња Трнава код Прокупља – Кад јенаш прадеда Рака Ристић заснивао домаћинство, после досељавања са Власине крајем 19. века, кажу да је на софру просуо туцану паприку и сваком члану породице поделио по парче хлеба говорећи: „Од сада ћете топкати сваког дана само паприку, све док не направимо воденицу. А то ће да буде, кад се од топкања даска од софре пробуши”. Ово нам је испричао Раде Ристић, из Горње Трнаве, села код Прокупља, одакле и Јастребац није далеко.

То би могло да буде опште правило по којем се овде вековима живело. Данас се, хвала Богу, и овде, поред паприке, „топкају” сир, месо, чварци... Дошли смо овамо баш у време свињокоља, и затекли многе на том послу.

Мештани нас упутише у дом Радивоја и Велике Глишић, који, рекоше, живе само од пољопривреде и угледни су домаћини. Блатњав је пут до њихове куће, иако је у центру села, поред реке... Кошеви и обори су, ипак, пуни. У дворишту се играју прасад бела као снег, по авлији чепркају кокошке... Глишићи су подигли и велику кућу, уредили је изнутра, али је још нису споља омалтерисали. Наишла су тешка времена.

– Нама времена овде нису лака. Ретке су добре године, каже Радивоје. – Мора да се порани и омркне. Нема недеље ни празника, ако хоћеш некако да изађеш на крај. Ми имамо 6,5 хектара земље и још толико узимамо у закуп. Сваштаримо, као и већина сељака овде: имамо шљиве, вишње, детелину, сејемо жито... Али, наш главни посао је – сточарење. И отац мој је волео стоку, па сам и ја то наследио. Цело село нема ни 50 крава, а ми сами гајимо десетак. Предајемо дневно око 150 литара млека. Гајимо такође и свиње. Мало од продаје телади, мало од прасади, па се живи. Улажемо велики рад, а немамо неку већу зараду. Има толико да се баш не жалимо.

– Ако ћемо право: ми хранимо краве, а оне хране нас. И то је цела прича, додаје Велика. Она и муж скоро ће у шездесету годину и да им не помажу синови, тешко би обавили све послове. – Оба сина су запослена у Прокупљу, али сваки слободан тренутак користе да раде на пољопривреди. Никако да се ожене. Неће девојке у село, са сетом казује ова живахна сељанка.

Имају Глишићи мали и велики трактор, прикључне справе, фрезе, косилице... А никакву помоћ од државе нису добијали. Само су још давно, из већ заборављеног програма „Морава 2”, сазидали шталу.

– Ма, да не заборавим: добили смо и једну краву из Словеније, са обавезом да предамо њено теле. Али, нисмо имали среће: није могла да остане стеона, па смо морали да је платимо. И то је све – рече Радивоје Глишић.

Па ипак, не жале се Глишићи, колико би могли и, можда, требало. Сналазе се сами и покушавају да прате и новине у земљорадњи и сточарству, као и тржиште. Имају, због тога, и овде у овој забити, и мобилне телефоне и интернет. Да би опстали, кажу.