Mi hranimo krave, a one hrane nas

Gornja Trnava kod Prokuplja – Kad jenaš pradeda Raka Ristić zasnivao domaćinstvo, posle doseljavanja sa Vlasine krajem 19. veka, kažu da je na sofru prosuo tucanu papriku i svakom članu porodice podelio po parče hleba govoreći: „Od sada ćete topkati svakog dana samo papriku, sve dok ne napravimo vodenicu. A to će da bude, kad se od topkanja daska od sofre probuši”. Ovo nam je ispričao Rade Ristić, iz Gornje Trnave, sela kod Prokuplja, odakle i Jastrebac nije daleko.

To bi moglo da bude opšte pravilo po kojem se ovde vekovima živelo. Danas se, hvala Bogu, i ovde, pored paprike, „topkaju” sir, meso, čvarci... Došli smo ovamo baš u vreme svinjokolja, i zatekli mnoge na tom poslu.

Meštani nas uputiše u dom Radivoja i Velike Glišić, koji, rekoše, žive samo od poljoprivrede i ugledni su domaćini. Blatnjav je put do njihove kuće, iako je u centru sela, pored reke... Koševi i obori su, ipak, puni. U dvorištu se igraju prasad bela kao sneg, po avliji čeprkaju kokoške... Glišići su podigli i veliku kuću, uredili je iznutra, ali je još nisu spolja omalterisali. Naišla su teška vremena.

– Nama vremena ovde nisu laka. Retke su dobre godine, kaže Radivoje. – Mora da se porani i omrkne. Nema nedelje ni praznika, ako hoćeš nekako da izađeš na kraj. Mi imamo 6,5 hektara zemlje i još toliko uzimamo u zakup. Svaštarimo, kao i većina seljaka ovde: imamo šljive, višnje, detelinu, sejemo žito... Ali, naš glavni posao je – stočarenje. I otac moj je voleo stoku, pa sam i ja to nasledio. Celo selo nema ni 50 krava, a mi sami gajimo desetak. Predajemo dnevno oko 150 litara mleka. Gajimo takođe i svinje. Malo od prodaje teladi, malo od prasadi, pa se živi. Ulažemo veliki rad, a nemamo neku veću zaradu. Ima toliko da se baš ne žalimo.

– Ako ćemo pravo: mi hranimo krave, a one hrane nas. I to je cela priča, dodaje Velika. Ona i muž skoro će u šezdesetu godinu i da im ne pomažu sinovi, teško bi obavili sve poslove. – Oba sina su zaposlena u Prokuplju, ali svaki slobodan trenutak koriste da rade na poljoprivredi. Nikako da se ožene. Neće devojke u selo, sa setom kazuje ova živahna seljanka.

Imaju Glišići mali i veliki traktor, priključne sprave, freze, kosilice... A nikakvu pomoć od države nisu dobijali. Samo su još davno, iz već zaboravljenog programa „Morava 2”, sazidali štalu.

– Ma, da ne zaboravim: dobili smo i jednu kravu iz Slovenije, sa obavezom da predamo njeno tele. Ali, nismo imali sreće: nije mogla da ostane steona, pa smo morali da je platimo. I to je sve – reče Radivoje Glišić.

Pa ipak, ne žale se Glišići, koliko bi mogli i, možda, trebalo. Snalaze se sami i pokušavaju da prate i novine u zemljoradnji i stočarstvu, kao i tržište. Imaju, zbog toga, i ovde u ovoj zabiti, i mobilne telefone i internet. Da bi opstali, kažu.