Холивуд је тренутно извор светског кича

Београђанин Жарко Младеновић (27) студирао је Факултет организационих наука, али је столицу наставио да „греје” на Линдвуд универзитету у Америци. Иако је стекао диплому на одсеку за уметничку математику као „пер магна лауде” (студент са високом почашћу), бројеве је оставио по страни и посветио се филму.

Као редитељ награђен је за за филмове „Anicca Sanpaku” на „Буда фесту” 2012. године у Арлингтону (САД) и за „Being” на филмском Сент Луис такмичењу. Тренутно припрема играни филм о развитку људске душе кроз седам различитих живота док не дође до потпуне предаје срцу. Жеља му је да уђе у америчке филмске кругове и за сада прати рецепт: много среће, здрава тврдоглавост и усмерен рад.

Питамо га како се у однос бројева, проценте, логаритме и изводе уклопила илузија покретних слика – филм као једна од најпопуларнијих уметности?

– Начин на који се илузијом стварности манипулише кроз филм за мене је најобухватнија форма уметности. Сећам се да сам у средњој школи са другом из клупе проводио дане и ноћи за компјутером да бисмо скидали и гледали стотине пиратских копија филмова. Нажалост, у Србији нисам имао прилике да се бавим филмом. Опрема је била скупа за наше могућности. Имао сам среће да ми цимер на колеџу буде Ненад Симић, талентовани студент филма из Бањалуке. Почели смо да радимо заједно на пројектима на универзитету и од тада као да ми се свет покренуо незаустављивом силом – прича Младеновић.

Наш саговорник не крије да има узоре у филму: Алехандра Јодоровског („Света планина”), Дерена Аронофског („Извор живота”) и Кшиштофа Кишловског („Декалог”). Српски филм прати колико за то има прилике у САД. Допао му се „Српски филм” Срђана Спасојевића, а увек издваја, како каже, генијалност и уметничку способност Емира Кустурице.

– Не пропуштам ни филмове Алехандра Гонзалеса Инаритуа. Из Холивуда ме одушевљавају филмови Квентина Тарантина, јер од њега увек можете да очекујете нешто оригинално. Холивудска продукција је тренутно примарни извор светског кича. То видим као позитивну ствар јер се тако отварају многа врата за љубитеље независног филма са свих страна света. А ти филмови се још увек раде из срца – истиче Младеновић.

Оно што га је одвело у САД била је, каже, практичност америчког образовања, односно потпуна примена стеченог знања.

– Ако окружење у којем сте престане да вам служи, време је за промену, јер ропство духа је најтежи терет срцу – сматра наш саговорник.

У Србију, нажалост, не планира да се врати:

– Преко својих гена увек ћу носити Србију у себи, где год да ме ток живота повуче. То ми је више него довољан терет – напомиње Младеновић.