Holivud je trenutno izvor svetskog kiča

Beograđanin Žarko Mladenović (27) studirao je Fakultet organizacionih nauka, ali je stolicu nastavio da „greje” na Lindvud univerzitetu u Americi. Iako je stekao diplomu na odseku za umetničku matematiku kao „per magna laude” (student sa visokom počašću), brojeve je ostavio po strani i posvetio se filmu.

Kao reditelj nagrađen je za za filmove „Anicca Sanpaku” na „Buda festu” 2012. godine u Arlingtonu (SAD) i za „Being” na filmskom Sent Luis takmičenju. Trenutno priprema igrani film o razvitku ljudske duše kroz sedam različitih života dok ne dođe do potpune predaje srcu. Želja mu je da uđe u američke filmske krugove i za sada prati recept: mnogo sreće, zdrava tvrdoglavost i usmeren rad.

Pitamo ga kako se u odnos brojeva, procente, logaritme i izvode uklopila iluzija pokretnih slika – film kao jedna od najpopularnijih umetnosti?

– Način na koji se iluzijom stvarnosti manipuliše kroz film za mene je najobuhvatnija forma umetnosti. Sećam se da sam u srednjoj školi sa drugom iz klupe provodio dane i noći za kompjuterom da bismo skidali i gledali stotine piratskih kopija filmova. Nažalost, u Srbiji nisam imao prilike da se bavim filmom. Oprema je bila skupa za naše mogućnosti. Imao sam sreće da mi cimer na koledžu bude Nenad Simić, talentovani student filma iz Banjaluke. Počeli smo da radimo zajedno na projektima na univerzitetu i od tada kao da mi se svet pokrenuo nezaustavljivom silom – priča Mladenović.

Naš sagovornik ne krije da ima uzore u filmu: Alehandra Jodorovskog („Sveta planina”), Derena Aronofskog („Izvor života”) i Kšištofa Kišlovskog („Dekalog”). Srpski film prati koliko za to ima prilike u SAD. Dopao mu se „Srpski film” Srđana Spasojevića, a uvek izdvaja, kako kaže, genijalnost i umetničku sposobnost Emira Kusturice.

– Ne propuštam ni filmove Alehandra Gonzalesa Inaritua. Iz Holivuda me oduševljavaju filmovi Kventina Tarantina, jer od njega uvek možete da očekujete nešto originalno. Holivudska produkcija je trenutno primarni izvor svetskog kiča. To vidim kao pozitivnu stvar jer se tako otvaraju mnoga vrata za ljubitelje nezavisnog filma sa svih strana sveta. A ti filmovi se još uvek rade iz srca – ističe Mladenović.

Ono što ga je odvelo u SAD bila je, kaže, praktičnost američkog obrazovanja, odnosno potpuna primena stečenog znanja.

– Ako okruženje u kojem ste prestane da vam služi, vreme je za promenu, jer ropstvo duha je najteži teret srcu – smatra naš sagovornik.

U Srbiju, nažalost, ne planira da se vrati:

– Preko svojih gena uvek ću nositi Srbiju u sebi, gde god da me tok života povuče. To mi je više nego dovoljan teret – napominje Mladenović.