Никад није касно

Закон о одговорности за кршење људских права, популарније назван Закон о лустрацији, код нас је усвојен пре четири године, али се није примењивао. Од прилике до прилике био је помињан, а последњи пут недавно, када је директор Секретаријата за законодавство Зоран Балиновац требало да представи владин предлог закона у Скупштини а посланици ЛДП-а никако нису били за то због тога што је, како су тврдили, раније био члан ЈУЛ-а.

Закон је у парламенту "прогурао" Грађански савез Србије, усвојио га је ДОС без ДСС-а. Комисија која је требало да га спроводи је сачињена, али је после две седнице прекинула рад, пошто су расписани избори, а следећи председник парламента никада на дневни ред није ставио избор нове комисије.

Професор др Зоран Ивошевић  каже да се Закон не примењује јер нема политичке воље. "Сви који говоре о лустрацији добијају поене, а када треба да се примени праве се луди. Председник Скупштине обећао је да ће лустрациони орган бити образован, али је из буџета обезбеђено око 200.000 динара, што није довољно." Он каже да у Грчкој, Португалији, Шпанији, Чилеу, Аргентини, Боливији и Јужној Африци лустрације није ни било. У Источној Немачкој и Чешкој је била "тврда", а у Мађарској и Пољској "мека". Иван Андрић, посланик ЛДП-а, каже да се код нас погрешно тумачи изјава Леха Валенсе. Када је казао: "Да сам знао да ће лустрација тако изгледати био бих против ње" он је при том мислио да их је много прошло некажњено.

Рајко Баралић, посланик СПС-а, каже да је Закон донет да би се удовољило цивилном друштву и невладиним организацијама: "То је био политички уступак ГСС-у. Закон је био осуђен на непримењивање и они који су гласали за њега су у ствари били против. Његова примена подразумева отварање досијеа и за то смо гласали."

Баралић каже да лустрацију није могуће спровести јер предлагач није спреман да се суочи са последицама а оне су отпуштање четвртине државних службеника, што је друштвено штетно, технички и политички неизводљиво, "а предлагачи нису у стању ни да обезбеде независне лустраторе". Баралић још каже да се код нас спроводи клизећа лустрација јер се у полицији и БИА, као и у Војсци, рано пензионишу. "У Србији је политички систем промењен на легитиман начин и не треба да буде освете. Потребно је само да власт буде променљива."

Иван Андрић, народни посланик који је учествовао у прављењу Закона, каже да се  тврдњом Г17 плус и ДС да је демократија могућа само кроз економски просперитет избегава све – од осуде Сребренице до овог закона. Андрић подсећа да је и Немачка 1936. године била богата и каже да су за демократију неопходни закони о лустрацији, рехабилитацији, реституцији и приватизацији. "У Закон је унето да он важи од 1976. године и 10 година после усвајања да ни актуелним функционерима не падне на памет да крше људска права."  Баралић каже да природа нашег система није била иста као у другим источним земљама.

"Иза Штазија су у Источној Немачкој остали милиони докумената, а код нас је деведесетих година тајна полиција водила пет досијеа о унутрашњим непријатељима. Прошло је већ седам година и ниједна озбиљна странка није за лустрацију. Ако је неко кршио Закон то је за суд." 

Баралић наводи пример како лустрација може да буде негатива. У пољском граду Кракову ученици једног одељења у гимназији тражили су да се лустрација обустави јер је 20 бракова у истом разреду разведено, пошто су се супружници денунцирали.

Андрић каже да су они који не подржавају лустрацију вероватно за лустрирање. "Код нас су људска права много кршена. На пример, злоупотребљавано је дискреционо право тако што судија не стави предмет ван процедуре али га задржава пет-шест година. Лустрација се односи и на свакодневни живот и под њу потпада и то што неко није могао да напредује на послу ако није члан партије."