Nikad nije kasno

Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, popularnije nazvan Zakon o lustraciji, kod nas je usvojen pre četiri godine, ali se nije primenjivao. Od prilike do prilike bio je pominjan, a poslednji put nedavno, kada je direktor Sekretarijata za zakonodavstvo Zoran Balinovac trebalo da predstavi vladin predlog zakona u Skupštini a poslanici LDP-a nikako nisu bili za to zbog toga što je, kako su tvrdili, ranije bio član JUL-a.

Zakon je u parlamentu "progurao" Građanski savez Srbije, usvojio ga je DOS bez DSS-a. Komisija koja je trebalo da ga sprovodi je sačinjena, ali je posle dve sednice prekinula rad, pošto su raspisani izbori, a sledeći predsednik parlamenta nikada na dnevni red nije stavio izbor nove komisije.

Profesor dr Zoran Ivošević  kaže da se Zakon ne primenjuje jer nema političke volje. "Svi koji govore o lustraciji dobijaju poene, a kada treba da se primeni prave se ludi. Predsednik Skupštine obećao je da će lustracioni organ biti obrazovan, ali je iz budžeta obezbeđeno oko 200.000 dinara, što nije dovoljno." On kaže da u Grčkoj, Portugaliji, Španiji, Čileu, Argentini, Boliviji i Južnoj Africi lustracije nije ni bilo. U Istočnoj Nemačkoj i Češkoj je bila "tvrda", a u Mađarskoj i Poljskoj "meka". Ivan Andrić, poslanik LDP-a, kaže da se kod nas pogrešno tumači izjava Leha Valense. Kada je kazao: "Da sam znao da će lustracija tako izgledati bio bih protiv nje" on je pri tom mislio da ih je mnogo prošlo nekažnjeno.

Rajko Baralić, poslanik SPS-a, kaže da je Zakon donet da bi se udovoljilo civilnom društvu i nevladinim organizacijama: "To je bio politički ustupak GSS-u. Zakon je bio osuđen na neprimenjivanje i oni koji su glasali za njega su u stvari bili protiv. Njegova primena podrazumeva otvaranje dosijea i za to smo glasali."

Baralić kaže da lustraciju nije moguće sprovesti jer predlagač nije spreman da se suoči sa posledicama a one su otpuštanje četvrtine državnih službenika, što je društveno štetno, tehnički i politički neizvodljivo, "a predlagači nisu u stanju ni da obezbede nezavisne lustratore". Baralić još kaže da se kod nas sprovodi klizeća lustracija jer se u policiji i BIA, kao i u Vojsci, rano penzionišu. "U Srbiji je politički sistem promenjen na legitiman način i ne treba da bude osvete. Potrebno je samo da vlast bude promenljiva."

Ivan Andrić, narodni poslanik koji je učestvovao u pravljenju Zakona, kaže da se  tvrdnjom G17 plus i DS da je demokratija moguća samo kroz ekonomski prosperitet izbegava sve – od osude Srebrenice do ovog zakona. Andrić podseća da je i Nemačka 1936. godine bila bogata i kaže da su za demokratiju neophodni zakoni o lustraciji, rehabilitaciji, restituciji i privatizaciji. "U Zakon je uneto da on važi od 1976. godine i 10 godina posle usvajanja da ni aktuelnim funkcionerima ne padne na pamet da krše ljudska prava."  Baralić kaže da priroda našeg sistema nije bila ista kao u drugim istočnim zemljama.

"Iza Štazija su u Istočnoj Nemačkoj ostali milioni dokumenata, a kod nas je devedesetih godina tajna policija vodila pet dosijea o unutrašnjim neprijateljima. Prošlo je već sedam godina i nijedna ozbiljna stranka nije za lustraciju. Ako je neko kršio Zakon to je za sud." 

Baralić navodi primer kako lustracija može da bude negativa. U poljskom gradu Krakovu učenici jednog odeljenja u gimnaziji tražili su da se lustracija obustavi jer je 20 brakova u istom razredu razvedeno, pošto su se supružnici denuncirali.

Andrić kaže da su oni koji ne podržavaju lustraciju verovatno za lustriranje. "Kod nas su ljudska prava mnogo kršena. Na primer, zloupotrebljavano je diskreciono pravo tako što sudija ne stavi predmet van procedure ali ga zadržava pet-šest godina. Lustracija se odnosi i na svakodnevni život i pod nju potpada i to što neko nije mogao da napreduje na poslu ako nije član partije."