Нису на привременом раду

Коначно је једна српска организација у Немачкој аргументовано обзнанила да у овој држави – Срби нису привремено. Веле, њих око 700.000, према пописним подацима немачких власти од пре три године, стално је настањено у Немачкој, својој новој домовини. Заслуге што је флоскула о "радницима на привременом раду" из доба титоизма, после толиког опирања реалности, ипак, отишла у прошлост, припадају Централном савету Срба у Немачкој, организацији основаној прошле године у Хамбургу, која окупља 80 удружења и клубова из 12 немачких покрајина, као и истакнуте личности српске дијаспоре.

Представљајући се на недавно одржаним "Видовданским данима дијаспоре" у Београду, више успутно него на самим сусретима, представници ЗСД потврдили су да су по много чему изузетак међу српским организацијама у дијаспори: окрећу се првенствено земљи домаћину као равноправни партнер из редова српске дијаспоре, а слику о српској заједници у Немачкој граде на прецизним истраживањима.

– Не бавимо се ни "моравцем" ни ћевапчићима, него друштвено-политичким радом – метафорички вели Милан Чобанов, члан руководства Савета, иначе стручњак за комуникације, који предочава шта се догађа међу Србима у Немачкој.

Та слика ни издалека није идилична. Миграције у Немачку се настављају, као што се и одлазак Срба из ње не смањује, али – у непознатом правцу. Годишње се 21.000 усели, а чак 28.000 Срба исели из Немачке. Непознат је и највећи део бића српске емиграције у овој земљи, као и њен однос према матици. Школски успех деце српског порекла у овој земљи – драстично опада. То значи да међу Србима у Немачкој не постоји – средњи слој. Будућност необразованих Срба, а они преовлађују, неизвесна је, а степен асимилације људи нашег порекла – непознат.

Зна се, рецимо, да је 2001. године 12.000 Срба узело немачко држављанство и исписало се из српског, а та цифра је углавном приближна сваке године. Уз све то, примери "клупског живота" и окупљања око Српске православне цркве не одговарају стварном животу наших људи у Немачкој. Податак да је само седам одсто људи српског порекла организовано по клубовима говори да се мења и ситуација међу Србима у дијаспори.

– Залажемо се да се кључни проблеми Срба у Немачкој решавају ту где живимо. Сарађујемо са немачким институцијама и учествујемо у креирању политике према нама кроз политичке партије и структуре немачке државе. При томе, морамо да знамо који су интереси нас Срба који живимо у Немачкој и интереси Србије као државе – објашњава др Стојанка Алексић, председница Савета и један од главних иницијатора да се оснује ова организација.

У земљи у којој има 17 милиона миграната и где сваке године дође 250.000 нових, нешто више од 500.000 наших грађана суочава се са све заоштренијом економском кризом и стопом незапослености од 25 одсто, недовољним знањем матерњег језика међу децом српског порекла и "запањујућом неодговорношћу српских родитеља у анимирању своје деце да се образују и похађају више или високе школе". Иако је годишње Немачкој потребно 120.000 стручњака, док јефтина радна снага из редова "гастарбајтера" доживљава сумрак – будући да се данас потреба за њима задовољава у Молдавији, Индији, или Кини – српски подмладак и њихови родитељи као да о томе не воде бригу.

Од 60.000 наше деце школског узраста само четири одсто посећује немачке гимназије. Чак 33 одсто украјинске деце, или 17 одсто хрватске, иде у гимназију. Српских студената, а има их 3.200, процентуално је три пута мање него хрватских. Српска деца су углавном рођена у Немачкој, украјинска су се доселила у последњих 15 година. Срба је, иначе, дупло више у Немачкој него Хрвата.

Ако се очекује да они који не студирају макар заврше неки занат и ту је другачије: само 3.800 српске деце изучава неки занат. У Савету веле да је то логична последица чињенице да 20 одсто наше деце успева да положи само основну школу и то с различитим успехом.

– Истраживања показују да су деца, која су као друга генерација дошла за Немачку, имала много боље оцене и професионалне успехе него она која су се ту родила. То је последица чињенице да деца рођена у Немачкој остају у кругу родитеља до поласка у школу и углавном говоре српски, или лош немачки. Доказано је да они никада не могу да надокнаде ово недовољно знање немачког језика. Слично је и у обрнутом случају. Ако родитељи са њима говоре само немачки, или најчешће српско-немачки, деца постају аналфабети у оба језика. Због тога увек имају слабије шансе приликом конкурса него деца која говоре немачки – објашњава др Алексић.

Таква ситуација додатно погодује евидентној дискриминацији у додељивању радних места, примећује Чобанов, јер послодавац, у највећем броју случајева, у условима када је четири милиона незапослених, жели да запосли – Немца. Најновији подаци показују да је без посла око 26.000 наших људи, који су углавном необразовани.