Сви крваре, и људи и богови

У години која је за нама обележено је 17 векова од Миланског едикта, а о његовом доносиоцу цару Константину Великом наш познати писац из Ниша Дејан Стојиљковић написао је историјски роман „Знамење анђела”. Књигу је уочи 58. међународног београдског сајма књига објавила „Лагуна”.

У оквиру обележавања овог значајног јубилеја крајем фебруара у Нишу је премијерно изведена и Стојиљковићева историјска драма „Константин, знамење анђела”, у режији Југа Радивојевића. О роману, као и о представи, која је названа најскупљом у историји позоришта, а због које је писац Зоран Ћирић, члан Управног одбора позоришта, поднео оставку, разговарамо са Дејаном Стојиљковићем...

Ваш роман „Знамење анђела” приказује паралелно младог Константина као ратника, и остарелог Константина који своди животне рачуне. У оба случаја вера се осваја као посебна битка, за веру се ваља борити, свеци су ратници на коњима?

Довољно је видети генијалну слику Уроша Предића на којој је Свети Георгије приказан попут неког старогрчког хероја или, ако баш хоћете, као савремени суперхерој и да схватите да је вера не само ствар убеђења и жртвовања него и ствар борбе. Сваки верујући човек је у рату са самим собом, са својим манама и страховима, не са другима, како често зна накарадно да се тумаче религијски списи. Аждаја коју убија Свети Георгије персонификује пре свега оно зло и покварено у нама. И у тој борби постоје жртве, зато Константин у роману каже: „Сви крваре... И људи и богови”.

Милански едикт спомиње се на крају романа, а читава прича описује дуг пут до њега?

То је акт који је променио ток историје, велико достигнуће једног времена. Ма колико га данас оспоравали разноразни демагози и незналице, то је био искорак који је променио лице тадашњег света и требало је прећи кроз ватру, крв и челик да би се свету обзнанило једно такво дело које устоличује мир и толеранцију. Због тога је Константин у ствари „Велики”.

Као антипод племенитом хероју Константину поставили сте плебејца Галерија Говедара. Тако сте раздвојили оне владаре који су себе сматрали боговима и оне који Богу теже?

Константин је почео као неко ко тежи власти, моћи, боголикости... Али се временом преобразио. Као да су заборављене економске реформе којима је спасио милионе живота, затим други едикти, међу којима је и онај о укидању гладијаторских борби. Он је чак био и први римски император који озбиљно разматрао укидање ропства. С друге стране, Галерије ми је добро послужио као негативац кога не треба много објашњавати. Он је по карактеру био комбинација Хитлера и Мусолинија, а његов прогон хришћана је по суровости и размерама био раван геноциду.

И овога пута сте пишући историјски роман доста истраживали, пронашли сте податке да су млади цар Константин и генерал из Кападокије Георгије и трибун Димитрије (потоњи Свети Георгије и Свети Димитрије), чак служили у истој легији. Ови подаци отиснули су вас у слободу имагинације?

Та чињеница је једноставно била веома изазовна у смислу књижевне надоградње. Тако су у мом роману Константин и Димитрије блиски пријатељи, а Георгије, као старији, нека је врста идола и ментора. Чак сам „удесио” да Константин буде присутан када Георгије изведе своје прво чудо у Аполоновом храму у Никомедији. Једноставно, то је било јаче од мене, иако сам знао да је историјски неутемељено.

И овога пута прибегли сте фантастичним мотивима, анђели су ти који дају предзнаке, указују на пут који треба прећи у вери која се гради „камен по камен, као палата”. Како сте дошли на идеју да носилац кључне симболике буде мистични знак два укрштена крилата прстена?

Тај знак се појављује као вињета и у мом претходном роману „Дуге ноћи и црне заставе”. Док сам истраживао апокрифна предања о анђелима наишао сам на податак о реду Престола, који носи божји трон. Тако ми је синула идеја да је Константин у ствари неко ко треба да понесе трон божји овде, на земљи, и отуд та веза. Прстен, то јест круг има велику симболику у хришћанству. Рецимо, да ли сте се икад запитали зашто на венчањима младенци размењују бурме, то јест прстење? То је симбол вечности. А идеја о вечном животу је суштина не само хришћанства него и многих других религија.

Мач који Константин предаје синовцу Далмацију да га остави негде испод Ниша повезује ваша два романа?

То је исти онај мач за којим трагају нацисти у „Константиновом раскршћу”. Тако је „Знамење анђела” нека врста преднаставка тог романа. Ишао сам и корак даље, па сам сцену виђења Крста из романа адаптирао за стрип, као пролог другом делу графичког романа „Константиново раскршће: наслеђе предака”, цртачки посао је феноменално одрадио наш стрип-велемајстор Алекса Гајић.

Ваша историјска драма „Константин”, као дело одвојено од овог романа, била је у средишту обележавања јубилеја Миланског едикта. Сада, када је прошло мало времена, како видите овај догађај, позитивне и негативне коментаре везане за њега?

Нажалост, све је остало у сенци афере настале тако што је лаковерном локалном новинару неименовани члан Управног одбора доставио замашћену фотокопију тврдећи да се ради о аутентичном документу. То је истовремено била и лекција како је лако медијски манипулисати овим ионако већ слуђеним народом.

Читавом том „лову на вештице” прикључио се и писац чији је комад одбијен у позоришту због сукоба интереса, па је он, онако колегијално, решио да ми мало забије нож у леђа. Чак је и тврдио да ја уопште нисам написао и предао текст, иако су пробе већ увелико биле у току. Како су глумци пробали без текста, то само он зна. На крају смо добили фабриковану причу о најскупљој представи у историји српског позоришта, а истина је да је она коштала мање него многе друге рађене пре ње. На пример, ни данас се не зна колико је коштала представа поводом јубилеја Чегарске битке, која је одиграна један једини пут.

Лансирана је теза да овај народ не поткрадају криминалци и тајкуни, него глумци, сценографи и писци. А „Константин” је у међувремену пунио позоришне сале, тражила се карта више, добио је и две Стеријине награде које су од стране завидљиваца и писаца параполитичких памфлета брже-боље проглашене неважним и „рубним”. Ваљда, по њима, сценографија и костимографија су прилично неважне ствари у позоришној представи.

Сам јубилеј је имао и пројекте далеко скупље од „Константина”, али се о њиховом финансијском аспекту ћутало, а оно што је свакако најспорније јесте чињеница да се ништа није урадило поводом археолошког налазишта „Медијана”. Тамо је и данас још увек њива, додуше, добро изорана. Оно што сматрам као највећу личну добит јесте чињеница да сам се „упецао” на позориште, спознао његову магију. Тако да сам у међувремену написао још три комада, додуше, све три комедије, а планирам и драму о Гаврилу Принципу, тачније његовом боравку у Београду на обуци код Црнорукаца.