Печена кокошка на дар

Гор­њи Ми­ла­но­вац – Да о Ја­ни Лук­шић (94) ни­смо пи­са­ли пр­ви пут („По­ли­ти­ка”, 29. де­цем­бра), не би­смо ни сад има­ли шта пи­са­ти. За по­след­ња два да­на ми­ну­ле го­ди­не ста­ри­ца је до­че­ка­ла и ис­пра­ти­ла мно­го го­сти­ју.

– От­ка­ко сам иза­шла у но­ви­на­ма, по­се­ти­ло ме је ви­ше љу­ди не­го за про­те­клих 18 го­ди­на ко­ли­ко сам ду­го у Ми­ла­нов­цу. Стал­но су до­ла­зи­ли, ни­сам сме­ла ни­куд из ку­ће да не би за­те­кли за­кљу­ча­на вра­та. По­гле­дај­те шта су ми све до­не­ли – по­ка­зу­је по­до­ста но­вог по­су­ђа на сто­лу. – Јед­на ком­шин­ка ми је до­не­ла пе­че­ну ко­ко­шку, па сам но­во­го­ди­шњу ноћ до­че­ка­ла ка­ко одав­но ни­сам. Пр­ва је то пе­че­на ко­ка ко­ју сам оку­си­ла по­сле бек­ства из мо­га Оза­ља (се­ло у Кра­ји­ни). А по­гле­дај­те сад ово: ка­фа, ше­ћер, бра­шно, век­на хле­ба, пи­ри­нач, кекс...

Ба­ка Ја­на ва­ди из ку­ти­ја и ке­са јед­но по јед­но. За два-три да­на до­ла­зи­ли су и до­но­си­ли. За ве­ћи­ну да­ро­да­ва­ца из гра­да у ко­јем жи­ви ско­ро две де­це­ни­је не зна „ни ко су ни шта су”. До­шли смо и ми, 1. ја­ну­а­ра, јер су по­след­њег рад­ног да­на у до­пи­сни­штво „По­ли­ти­ке” при­спе­ли је­дан па­кет и јед­на нов­ча­на по­шиљ­ка за ба­ба-Ја­ну Лук­шић.

Па­кет је по­сла­ла но­ви­нар­ка Ве­сна Јан­ко­вић из Ра­ко­ви­це и још се ја­ви­ла и те­ле­фо­ном:
– На фо­то­гра­фи­ји, уз ва­шу по­тре­сну ре­пор­та­жу, ви­де­ла сам да има са­мо две шер­пи­це на шпо­ре­ту. У па­ке­ту су ча­ше, шо­љи­це за ка­фу, ка­ши­ке, ви­љу­шке и но­же­ви, по­сла­ла сам и је­дан не­про­мо­чи­ви ман­тил. Ина­че, ре­дов­но се укљу­чу­јем у ху­ма­ни­тар­не ак­ци­је, а већ ду­го се бо­рим да по­ро­ди­ца Све­тла­не и Дар­ка Је­ли­ћа из се­ла Црв­ска на Пе­ште­ру до­би­је стру­ју. Пред ову зи­му њи­хо­вој че­тво­ри­ци си­но­ва ко­ји два са­та пу­ту­ју до нај­бли­же шко­ле по­сла­ла сам то­пле ве­тров­ке.

А но­вац, пет хи­ља­да ди­на­ра, до­ста­ви­ла је до­пи­сни­штву „По­ли­ти­ке” пен­зи­о­нер­ка Бран­ка Да­ви­чо из Кур­су­ли­не ули­це, бли­зу Ка­ле­ни­ћа пи­ја­це. Го­спо­ђа Бран­ка је удо­ва по­зна­тог пе­сни­ка, есе­ји­сте и ро­ма­но­пи­сца Оска­ра Да­ви­ча. Дир­ну­та Ја­ни­ном суд­би­ном, од­лу­чи­ла је, ка­же, да по­мог­не истог тре­на кад је про­чи­та­ла ре­пор­та­жу.

– А за­што не сви­ра ра­дио? – пи­та­ли смо, зна­ју­ћи да је пен­зи­о­ни­са­ни на­став­ник му­зи­ке Ђор­ђе Пе­тро­вић Ја­ни по­кло­нио ра­дио.
– Не сви­ра, јер не умем да га укљу­чим. Ђор­ђе и ње­го­ва су­пру­га су ми до­не­ли, а ни­су ми по­ка­за­ли ка­ко да га упа­лим – ка­же и из кар­тон­ске ам­ба­ла­же ва­ди но­ви тран­зи­стор на ба­те­ри­је и пру­жа нам га.

Ус­пе­ли смо што Ја­ни ни­је по­шло за ру­ком и у про­сто­ри­ји у ко­јој жи­ви за­сви­ра­ли су тру­ба­чи. А про­сто­ри­ја је та­ква да иоле до­бар до­ма­ћин не би при­стао да му ов­де пре­но­ће коњ или кра­ва. Ка­же да ју је до­би­ла од оп­шти­не и бог зна ка­ко се за­хва­љу­је.

Да под­се­ти­мо да је Ја­на Лук­шић из се­ла Озаљ код Кар­лов­ца у Хр­ват­ској до­шла у ду­гој ко­ло­ни ко­ја се, у ав­гу­сту 1995. го­ди­не, спа­са­ва­ла пред „Олу­јом”. Мо­ра­ла је, иако је хр­ват­ске на­ци­о­нал­но­сти и ка­то­лич­ке ве­ре, јер јој је по­кој­ни муж био Ср­бин. Про­шли пут ка­да смо је по­се­ти­ли вај­ка­ла се што свој Бо­жић, 25. де­цем­бра, ни­је мо­гла, с тан­ким обро­ком из на­род­не ку­хи­ње, да до­че­ка ка­ко тре­ба. Е, сад ће ствар да „ис­пра­ви” 7. ја­ну­а­ра. Има с чим и од че­га. А Бо­жић је Бо­жић, ка­же, ма ког га да­ту­ма сла­ви­ла.