Pečena kokoška na dar

Gor­nji Mi­la­no­vac – Da o Ja­ni Luk­šić (94) ni­smo pi­sa­li pr­vi put („Po­li­ti­ka”, 29. de­cem­bra), ne bi­smo ni sad ima­li šta pi­sa­ti. Za po­sled­nja dva da­na mi­nu­le go­di­ne sta­ri­ca je do­če­ka­la i is­pra­ti­la mno­go go­sti­ju.

– Ot­ka­ko sam iza­šla u no­vi­na­ma, po­se­ti­lo me je vi­še lju­di ne­go za pro­te­klih 18 go­di­na ko­li­ko sam du­go u Mi­la­nov­cu. Stal­no su do­la­zi­li, ni­sam sme­la ni­kud iz ku­će da ne bi za­te­kli za­klju­ča­na vra­ta. Po­gle­daj­te šta su mi sve do­ne­li – po­ka­zu­je po­do­sta no­vog po­su­đa na sto­lu. – Jed­na kom­šin­ka mi je do­ne­la pe­če­nu ko­ko­šku, pa sam no­vo­go­di­šnju noć do­če­ka­la ka­ko odav­no ni­sam. Pr­va je to pe­če­na ko­ka ko­ju sam oku­si­la po­sle bek­stva iz mo­ga Oza­lja (se­lo u Kra­ji­ni). A po­gle­daj­te sad ovo: ka­fa, še­ćer, bra­šno, vek­na hle­ba, pi­ri­nač, keks...

Ba­ka Ja­na va­di iz ku­ti­ja i ke­sa jed­no po jed­no. Za dva-tri da­na do­la­zi­li su i do­no­si­li. Za ve­ći­nu da­ro­da­va­ca iz gra­da u ko­jem ži­vi sko­ro dve de­ce­ni­je ne zna „ni ko su ni šta su”. Do­šli smo i mi, 1. ja­nu­a­ra, jer su po­sled­njeg rad­nog da­na u do­pi­sni­štvo „Po­li­ti­ke” pri­spe­li je­dan pa­ket i jed­na nov­ča­na po­šilj­ka za ba­ba-Ja­nu Luk­šić.

Pa­ket je po­sla­la no­vi­nar­ka Ve­sna Jan­ko­vić iz Ra­ko­vi­ce i još se ja­vi­la i te­le­fo­nom:
– Na fo­to­gra­fi­ji, uz va­šu po­tre­snu re­por­ta­žu, vi­de­la sam da ima sa­mo dve šer­pi­ce na špo­re­tu. U pa­ke­tu su ča­še, šo­lji­ce za ka­fu, ka­ši­ke, vi­lju­ške i no­že­vi, po­sla­la sam i je­dan ne­pro­mo­či­vi man­til. Ina­če, re­dov­no se uklju­ču­jem u hu­ma­ni­tar­ne ak­ci­je, a već du­go se bo­rim da po­ro­di­ca Sve­tla­ne i Dar­ka Je­li­ća iz se­la Crv­ska na Pe­šte­ru do­bi­je stru­ju. Pred ovu zi­mu nji­ho­voj če­tvo­ri­ci si­no­va ko­ji dva sa­ta pu­tu­ju do naj­bli­že ško­le po­sla­la sam to­ple ve­trov­ke.

A no­vac, pet hi­lja­da di­na­ra, do­sta­vi­la je do­pi­sni­štvu „Po­li­ti­ke” pen­zi­o­ner­ka Bran­ka Da­vi­čo iz Kur­su­li­ne uli­ce, bli­zu Ka­le­ni­ća pi­ja­ce. Go­spo­đa Bran­ka je udo­va po­zna­tog pe­sni­ka, ese­ji­ste i ro­ma­no­pi­sca Oska­ra Da­vi­ča. Dir­nu­ta Ja­ni­nom sud­bi­nom, od­lu­či­la je, ka­že, da po­mog­ne istog tre­na kad je pro­či­ta­la re­por­ta­žu.

– A za­što ne svi­ra ra­dio? – pi­ta­li smo, zna­ju­ći da je pen­zi­o­ni­sa­ni na­stav­nik mu­zi­ke Đor­đe Pe­tro­vić Ja­ni po­klo­nio ra­dio.
– Ne svi­ra, jer ne umem da ga uklju­čim. Đor­đe i nje­go­va su­pru­ga su mi do­ne­li, a ni­su mi po­ka­za­li ka­ko da ga upa­lim – ka­že i iz kar­ton­ske am­ba­la­že va­di no­vi tran­zi­stor na ba­te­ri­je i pru­ža nam ga.

Us­pe­li smo što Ja­ni ni­je po­šlo za ru­kom i u pro­sto­ri­ji u ko­joj ži­vi za­svi­ra­li su tru­ba­či. A pro­sto­ri­ja je ta­kva da iole do­bar do­ma­ćin ne bi pri­stao da mu ov­de pre­no­će konj ili kra­va. Ka­že da ju je do­bi­la od op­šti­ne i bog zna ka­ko se za­hva­lju­je.

Da pod­se­ti­mo da je Ja­na Luk­šić iz se­la Ozalj kod Kar­lov­ca u Hr­vat­skoj do­šla u du­goj ko­lo­ni ko­ja se, u av­gu­stu 1995. go­di­ne, spa­sa­va­la pred „Olu­jom”. Mo­ra­la je, iako je hr­vat­ske na­ci­o­nal­no­sti i ka­to­lič­ke ve­re, jer joj je po­koj­ni muž bio Sr­bin. Pro­šli put ka­da smo je po­se­ti­li vaj­ka­la se što svoj Bo­žić, 25. de­cem­bra, ni­je mo­gla, s tan­kim obro­kom iz na­rod­ne ku­hi­nje, da do­če­ka ka­ko tre­ba. E, sad će stvar da „is­pra­vi” 7. ja­nu­a­ra. Ima s čim i od če­ga. A Bo­žić je Bo­žić, ka­že, ma kog ga da­tu­ma sla­vi­la.