Срећна 2014.

Нова 2014. година дочекана је и у свету и у Србији с помешаним осећањима. У САД и Европи наговештаји привредног опоравка буде наду да се види светло на крају тунела економске кризе која траје од 2008. и која је из основа променила односе снага на међународној сцени. Стрепњу изазивају многе кризе које ни САД ни ЕУ прошле године више нису могле да решавају под својим условима и у којима су морале да се ослоне на Кину, Русију и друге новоиндустријализоване земље. Година је почела кризом на Корејском полуострву, наставила се у Сирији а завршила у Украјини, у којима су се западне и источне земље нашле на супротним странама. И можда је само пука срећа била разлог због чега ни једна од ових криза није завршила у већем оружаном сукобу.

Приближавање годишњице Првог светског рата подсетило је многе да је свет и пре сто година био сличан и да су и тада хегемонију старих европских сила угрозиле снага и амбиције новоиндустријализованих држава и у коме је једна варница била довољна да изазове сукоб светских размера. Први светски рат и сада прогони свет не само због његових размера и последица које је изазвао него и зато што се историчари и даље не слажу шта га је изазвало: агресивност великих и малих сила или „месечарење“ тадашњих државника који су једну локалну кризу претворили у највећи оружани сукоб у дотадашњој историји. Маргарет МекМилан отуда прави паралелу између тадашњих односа Британије и Немачке и данашњих односа САД и Кине: „Онако како су тадашњи политичари открили да су почели нешто што не могу да заврше, тако смо и прошлог лета страховали да би удари на режим у Сирији могли водити већем сукобу од било чега што је било ко у администрацији председника Обаме могао да сагледа“.

Прошлогодишње кризе говоре да ни САД ни ЕУ неће лако попустити пред изазивачима. Иако за америчке стратеге нема дилеме да је дошло време „постамеричког света“ они верују да су темељи „света кога је Америка направила“ чврсти и да их данас не оспоравају ни Кина ни Русија ни било ко други. По њима, спорови 21. века неће се водити између капитализма и социјализма него између западног либералног и ауторитарног капитализма бивших комуниста и развијених земаља Трећег света. Прошлогодишње кризе избијале су управо на границама ова два света. И док су корејске кризе постале нека врста ритуала који повремено подиже тензије на полуострву, кризе у Источном и Јужном кинеском мору много су озбиљније јер директно сучељавају Кину са САД и њиховим савезницима на Далеком истоку. У Сирији ратоборне Европљане заједнички су смирили САД и Русија, али то није био случај с кризом у Украјини, која се нашла у процепу интереса Русије и ЕУ и која прети да изазове енергетски рат Брисела и Москве.

Последице криза у „постамеричком свету“ прошле године индиректно је осетила и Србија, почев од таласа сиријских избеглица до европске блокаде „Јужног тока“, али је, барем за сада, остала и на безбедној даљини од њих. Томе је допринео споразум између Београда и Приштине који је Србији отворио пут почетку преговора о чланству, најављених за крај овог месеца. Ова дуго очекивана одлука у српској јавности је, међутим, наишла на неочекивано хладан пријем и подељене реакције. За власт, дилеме нема: то је историјска одлука која ставља тачку на период дуг четврт века и води земљу неповратно на пут европских интеграција. После ње, тешко је и замислити да би се Србија поново могла наћи тамо где се налазила деведесетих година и где ју је одвела политика која је „преспавала пад Берлинског зида“. Због тога, партије владајуће коалиције имају разлога да себи честитају. За нешто више од годину дана успеле су да уклоне главну препреку евроинтеграцији Србије, почну преговоре и потпишу споразум са Приштином, омогуће локалне изборе у српским општинама на Косову и оставе без аргумената и најтврђе противнике у унији. Ово утолико пре што су успеле да оставе иза себе и властиту прошлост и опозицију и постигну оно што ни Ђинђић, ни Коштуница ни Тадић нису. Свакако, и због тога што данас имају подршку САД и ЕУ, а да нису битније нарушиле односе с Русијом, Кином, арапским и другим земљама.

Евроскептици у Србији нису импресионирани одлуком о почетку преговора јер мисле да је Србија за њу непотребно платила високу цену, већу него било ко до сада, да она неће брзо променити тешке економске прилике у земљи и да јој предстоји дуг пут до тренутка када и ако постане члан уније. Заокупљена политичким и економским кризама које је потресају од 2005. године, ЕУ је данас мање привлачна него раније: криза еврозоне је испразнила европске касе и европски бирачи више нису спремни за нове чланице, поготову не за оне у којима виде нову Грчку, Португалију или Шпанију. Други разлог је што су у преговарачки оквир ушли захтеви британско-немачког „нон-пејпера“ који напредак у преговорима условљавају напретком у односима с Приштином. Споразум о „свеобухватној нормализацији односа“ који ће Србија морати да потпише пре уласка у ЕУ не мора али може значити узајамно признање. За ЕУ то је битан услов због тога што је Косово поделило чланице уније и што би признање Србије отклонило и последњу препреку да и ових пет земаља признају Косово. Према мишљењу Бодо Вебера, ово ће бити веома сложен подухват какав никада раније није предузет у историји ширења уније.

Због тога главни изазови за Србију у новој години неће доћи споља него изнутра, из тешке економске и социјалне ситуације која ће се даље заоштравати и због које би најбоља вест за њене грађане била када би 2014. донела крај кризе еврозоне, а тиме и боље дане за њих.

Професор Факултета политичких наука