Кинески змај и јапански самурај

Историјско ривалство Далеког истока постаје у последње време све напетије док лидери Кине и Јапана појачавају реторику међусобног оптуживања за растућу милитантност иза које свако види агресивни национализам друге стране.

Нарастајућу тензију и погоршање безбедносне ситуације на истоку Азије, која измиче контроли САД, неки пореде с Европом 1930-их. „Када се Кина пробуди, свет ће да се затресе”, цитирају Наполеона они које забрињава спектакуларни раст Кине у последње три деценије – избегавајући да подсете да се и мандаринска и комунистичка Кина кроз векове само бранила док је империјални Јапан много пута кидисао на своје суседе.

Упркос томе, председник Сји Ђинпинг (60) и премијер Шинзо Абе (59), уочавају аналитичари, имају доста сличности, иако први потиче из једнопартијског система а други из демократије западног типа. И један и други су синови елитних политичара, имали су успоне и падове, дошли су на власт крајем 2012. али их више него ишта спаја патриотска визија будућности.

Да ли онда суочавање два моћна азијска национализма прети колизији између друге и треће највеће економије света, уз могућност увлачења других сила?

Кина оснива Савет националне безбедности који, тврде по моделу америчког НСЦ, треба да координира војне, обавештајне и домаће безбедносне структуре. Сличан савет ствара и Јапан. У нормалним околностима, модернизација не би изазивала забринутост. Али, времена нису нормална.

Читаве прошле године Кина и Јапан умешани су у опасне војне претње због групе ненасељених острва у Источном кинеском мору које Јапанци зову Сенкаку а Кинези Диаоју, на која и Кина и Јапан полажу право, мада су од 1895. под контролом Токија.

И један и други лидер много полажу на историју. Сји је, без обзира на то што је његов отац као херој ослободилачког рата током Културне револуције завршио у радном логору, недавно одао признање оснивачу Народне Републике Мао Цедунгу.

Абе, син шефа дипломатије и унук јапанског ратног министра индустрије кога су Американци неко време држали затвореног, клања се у токијском храму Јасукуни – који столећима чува душе 2,5 милиона јапанских ратника али и најмање 14 оних који су оптужени за злочине током Другог светског рата у коме су Кинези изгубили 20 милиона људи.

Такав потез јапанског премијера Пекинг доживљава као јасну провокацију, па се одмах обнове сећања на злочине јапанских војника током међусобног рата 1937–1945, на биолошке и хемијске експерименте с кинеским заробљеницима и, посебно, на масакр у Нанџингу 1937.

Како ништа више не мобилише 1,3 милијарде Кинеза него мржња према Јапану, Сји понавља да је један од основних задатака Комунистичке партије превазилажење историјских понижења којима је Кина била извргнута, пре свега од времена јапанске инвазије Манџурије 1931.

Абе, насупрот њему, хвата тврд националистички курс и одбија апологетску реторику о јапанској ратној прошлости. Жели да прекине 22 године дуго опадање јапанске моћи и угледа. „Вратите Јапан”, узвикује он, захтевајући позитиван поглед на скорију јапанску историју.

Тражи промене пацифистичког устава који Јапану од времена капитулације 1945. ограничава издатке за армију и држи га у пуној војној зависности од САД. Појачава трошкове за одбрану, планира нове куповине америчког оружја, нуди савезништва по Пацифику.

Проблем поприма личне димензије: Абеов деда је неко време окупације провео у Манџурији, док се Сјиов отац с Маовим комунистима борио против Јапанаца.

Могло би се после годину дана закључити да је Сји много моћнији од свог претходника Ху Ђинтаоа и да убрзано гради централизовану партијску и бирократску машинерију неопходну да превазиђе институционалне отпоре и оствари амбиције „Кинеског сна” и „Велике обнове кинеске нације”.

Јапан, барем колико и САД, страхује да би Кина – која ће, могуће, већ 2020. постати прва економија света после америчке доминације од 1880-их – пожелела да ту своју моћ преточи и у позицију доминантне војне силе региона.

Тако, док Сји врши инспекцију првог кинеског носача авиона, Абе навлачи шлем, вози се тенком и војним авионом.

Опасан развој догађаја све се чешће доводи у везу с растућим издацима обе земље за војску. Чињеница је да кинеске и јапанске набавке оружја из Русије, САД или Европе никада нису биле тако велике.

Војни буџет Пекинга убрзано расте још од 1989. и достигао је 116 милијарди долара. Једна од првих Абеових премијерских одлука била је повећање војног буџета први пут после 11 година: 240 милијарди долара за наредних пет година.

Пекинг оцењује да је јапански „проактивни пацифизам” камуфлажа која треба да прикрије војне савезе које Токио покушава да створи као фронт против Кине. У шири контекст забринутости од „кинеског змаја”, заједно с Филипинима или Вијетнамом, укључује се и Индија.

Регион Пацифика, у коме је број међусобних територијалних спорова прешао 45, све се више прегрупише – и наоружава. Кина, претпоставља се, и даље држи кључеве нуклеарних претњи Северне Кореје. Америка је чврсто уз Јужну Кореју, али и Сеул не прашта Абеу што не признаје злочине историје.

Без обзира на ривалства по Централној Азији, Русија жели снажно стратешко партнерство с Кином. Председник Владимир Путин је 61. рођендан на Балију, на Форуму за економску сарадњу Азије–Пацифика, прославио уз вотку с председником Кине. Боцу сакеа коју је добио од јапанског премијера оставио је за касније.

Русија је недавно за Токио послала министре одбране и спољних послова да би изразила „високу забринутост” због распоређивања елемената америчке ракетне одбране у Јапану, што може да води нарушавању стратешког баланса моћи у пацифичком региону.

И док Кинези и Јапанци ризикују економске користи у временима када траже начине даљег раста, односно опоравка, у најнеугоднијој позицији могао би да се нађе Барак Обама.

Уговор га обавезује да штити Јапан; финансије, трговина и амерички дуг га усмеравају ка Кини – без обзира на то што је у Вашингтону Кина дефинисана као највећа стратешка опасност Америке.

Станар Беле куће, који је америчке стратешке приоритете са Блиског истока пребацио на Азију и Пацифик, засад се ограничава на упозорења о кинеској „опасности”, а шта би заиста урадио у случају конфликта, не знају ни његови регионални савезници ни велики ривал.

Тешко је поверовати да било Кина било Јапан желе рат. Проблем је што војне концентрације око спорних острва лако могу да доведу до инцидента. Била би то опасна замка за лидере у Пекингу и Токију који националистичку реторику користе за сопствене сврхе.

Кина, ојачана аргументима одбрамбене историје, понавља да никада неће направити грешку Јапана уочи Другог светског рата и кренути путем милитаризације. У Токију не верују. Сматрају да се кинеска војска отргла цивилној контроли и да је спремна да оспори америчку силу на Пацифику.

То што је управо председник Сји недавно јасно ставио до знања да је КП изнад војске, не одговара ратоборном Абеу. Уплашен растом Кине, он процењује да не сме да повуче било какав потез који би могао да се тумачи као слабост. Заклон тражи у историји – који је увредљив не само по Кину, већ и велике делове Азије по којој су брутално марширали царски војници.