Момци за пример разбијају предрасуде о „домцима”

Исте реченице врзмају им се по глави: „Једва чекам да се осамосталим, али биће ми жао када будем напуштао дом. Tо је моја кућа, друге немам.”Они су образовани, вредни, пристојни и млади. Апсолвенти који не седе скрштених руку, него раде! Одавно су постали пунолетни али живе у домовима за незбринуту децу и немају никакав проблем да на глас кажу одакле стижу, ко су и шта раде.

–Радом и трудом разбијамо предрасуде о „домцима”. На крају ме ипак сви заволе, а одакле долазим сви брзо заборављају – откриваАлан Додић (25), из дома „Моша Пијаде”, у којем живи већ десет година. Од дипломе менаџера у хотелијерству дели га испит из француског, а када за који месец буде дипломирао, чека га посао за стално у Клубу књижевника, где је донедавно похађао праксу.

И Иван Миленков (22), најстарији штићеник дома „Јован Јовановић Змај”, верује да ће се снаћи ван установе у којој живи већ 18 година. Прижељкује да упише мастер када дипломира на Вишој тренерској школи, чиме ће себи осигурати останак у дому још неколико година.

–Првенствено желим даље да се образујем, али сам искрено одавно спреман да се осамосталим. Ако бих могао да бирам, више бих волео овде да останем. Зашто, питаћете. Па ово је ипак моја једина кућа, другу немам – искрен је Иван.

Иван Миленков „Првенствено желим даље да се образујем. Ако бих могао да бирам, више бих волео да останем у дому. Па ово је ипак моја једина кућа, другу немам.” (Фото Приватна архива)

Под каквим околностима су „момци за пример” стигли у домове за децу без родитељског старања?

Алан има два брата. У вождовачки дом стигао је 2003, из хранитељске породице која живи у селу Милошевац код Велике Плане. Пре тога, са браћом је био у Звечанској, где их је оставио отац.

– Моја једина породица је у Милошевцу. Они су моја потпора, моје све. Биолошки отац живи у Сарајеву, упознао сам га пре више од 15 година, али он не зна да сам озбиљан момак пред запослењем, да сам од пекара за којег сам се школовао догурао до солидног кувара, да знам да правим најбоље пите од сира, тиквица и спанаћа, да планирам да постанем најбољи менаџер у хотелијерству... – набраја Алан.

Ивану не смета што ове године обележава пунолетство живота у дому. Његова породица су брат, управа из „Змаја”, однедавно и рођена мајка код које не прескаче недељне ручкове.

– Некако је све коначно на свом месту. Генерацију другара сам одавно испратио. Многи од њих су се снашли у новом окружењу, а ја сам се окренуо будућности и девојци с којом сам у вези већ три и по године. И она ће бити новинарка – поносан је Иван.

Обојица памте први зарађени динар. Вредни су и није им било тешко да студирају и раде у исто време. Напротив.

– Искрено, нисам хтео да идем на факултет. Али како сам схватио да ћу морати да напустим дом и да без школе нећу постати неко и нешто, променио сам курс. Из судбине која ме је задесила извукао сам поуку. Тада је дошла и први зарада. Од рада у магацину добро сам се поновио. Купио сам себи патике и гардеробу. Био сам и конобар на Ади Циганлији, продавао женску козметику – открива Алан.

Хонорарни послови ни Ивану нису страни. Сада је магационер, а радио је у столарској радионици, перионици аутомобила, био је баштован, обрео се и на Белом двору као помоћник.

– Имам друга који је помагао оцу столару па сам им се и ја придружио. Добијемо ми тако задатак да из камиона избацимо две полице, урадимо то очас посла, а остатак радног дана нам прође у возикању. Тај новац је био најслађи – присећа се Иван.

Одлазак у стварни свет се ипак ближи – и Алану и Ивану.

– Спреман сам да одем из „Моше”, ионако сам овде најстарији. Држава ми нуди могућност да станујем две наредне године у Камендину или на Чукаричкој падини, где постоје станови за нас „домце” који покушавамо да се осамосталимо. Понуду ћу прихватити оберучке, док не постанем уважени менаџер – амбициозан је Алан.

Код Ивана је мало другачија ситуација. „Змај” му је, изгледа, више прирастао за срце.

– Ти ходници, собе, атмосфера у дому, све је то уткано у мој живот. Нема просторије у којој нисам био, сваки кутак знам напамет. Најстарији сам тамо, али то користим да помогнем млађима. То не значи да сам заборавио да маштам. Ето, желео бих да одем у иностранство, да уштедим неки динар, па да се вратим у земљу. Не сањам о „ферарију”, али желим аутомобил. Хоћу да имам плату од које могу себи да платим храну, комуналије, стан... Као и свако други – скроман је Иван.