Momci za primer razbijaju predrasude o „domcima”

Iste rečenice vrzmaju im se po glavi: „Jedva čekam da se osamostalim, ali biće mi žao kada budem napuštao dom. To je moja kuća, druge nemam.”Oni su obrazovani, vredni, pristojni i mladi. Apsolventi koji ne sede skrštenih ruku, nego rade! Odavno su postali punoletni ali žive u domovima za nezbrinutu decu i nemaju nikakav problem da na glas kažu odakle stižu, ko su i šta rade.

–Radom i trudom razbijamo predrasude o „domcima”. Na kraju me ipak svi zavole, a odakle dolazim svi brzo zaboravljaju – otkrivaAlan Dodić (25), iz doma „Moša Pijade”, u kojem živi već deset godina. Od diplome menadžera u hotelijerstvu deli ga ispit iz francuskog, a kada za koji mesec bude diplomirao, čeka ga posao za stalno u Klubu književnika, gde je donedavno pohađao praksu.

I Ivan Milenkov (22), najstariji štićenik doma „Jovan Jovanović Zmaj”, veruje da će se snaći van ustanove u kojoj živi već 18 godina. Priželjkuje da upiše master kada diplomira na Višoj trenerskoj školi, čime će sebi osigurati ostanak u domu još nekoliko godina.

–Prvenstveno želim dalje da se obrazujem, ali sam iskreno odavno spreman da se osamostalim. Ako bih mogao da biram, više bih voleo ovde da ostanem. Zašto, pitaćete. Pa ovo je ipak moja jedina kuća, drugu nemam – iskren je Ivan.

Ivan Milenkov „Prvenstveno želim dalje da se obrazujem. Ako bih mogao da biram, više bih voleo da ostanem u domu. Pa ovo je ipak moja jedina kuća, drugu nemam.” (Foto Privatna arhiva)

Pod kakvim okolnostima su „momci za primer” stigli u domove za decu bez roditeljskog staranja?

Alan ima dva brata. U voždovački dom stigao je 2003, iz hraniteljske porodice koja živi u selu Miloševac kod Velike Plane. Pre toga, sa braćom je bio u Zvečanskoj, gde ih je ostavio otac.

– Moja jedina porodica je u Miloševcu. Oni su moja potpora, moje sve. Biološki otac živi u Sarajevu, upoznao sam ga pre više od 15 godina, ali on ne zna da sam ozbiljan momak pred zaposlenjem, da sam od pekara za kojeg sam se školovao dogurao do solidnog kuvara, da znam da pravim najbolje pite od sira, tikvica i spanaća, da planiram da postanem najbolji menadžer u hotelijerstvu... – nabraja Alan.

Ivanu ne smeta što ove godine obeležava punoletstvo života u domu. Njegova porodica su brat, uprava iz „Zmaja”, odnedavno i rođena majka kod koje ne preskače nedeljne ručkove.

– Nekako je sve konačno na svom mestu. Generaciju drugara sam odavno ispratio. Mnogi od njih su se snašli u novom okruženju, a ja sam se okrenuo budućnosti i devojci s kojom sam u vezi već tri i po godine. I ona će biti novinarka – ponosan je Ivan.

Obojica pamte prvi zarađeni dinar. Vredni su i nije im bilo teško da studiraju i rade u isto vreme. Naprotiv.

– Iskreno, nisam hteo da idem na fakultet. Ali kako sam shvatio da ću morati da napustim dom i da bez škole neću postati neko i nešto, promenio sam kurs. Iz sudbine koja me je zadesila izvukao sam pouku. Tada je došla i prvi zarada. Od rada u magacinu dobro sam se ponovio. Kupio sam sebi patike i garderobu. Bio sam i konobar na Adi Ciganliji, prodavao žensku kozmetiku – otkriva Alan.

Honorarni poslovi ni Ivanu nisu strani. Sada je magacioner, a radio je u stolarskoj radionici, perionici automobila, bio je baštovan, obreo se i na Belom dvoru kao pomoćnik.

– Imam druga koji je pomagao ocu stolaru pa sam im se i ja pridružio. Dobijemo mi tako zadatak da iz kamiona izbacimo dve police, uradimo to očas posla, a ostatak radnog dana nam prođe u vozikanju. Taj novac je bio najslađi – priseća se Ivan.

Odlazak u stvarni svet se ipak bliži – i Alanu i Ivanu.

– Spreman sam da odem iz „Moše”, ionako sam ovde najstariji. Država mi nudi mogućnost da stanujem dve naredne godine u Kamendinu ili na Čukaričkoj padini, gde postoje stanovi za nas „domce” koji pokušavamo da se osamostalimo. Ponudu ću prihvatiti oberučke, dok ne postanem uvaženi menadžer – ambiciozan je Alan.

Kod Ivana je malo drugačija situacija. „Zmaj” mu je, izgleda, više prirastao za srce.

– Ti hodnici, sobe, atmosfera u domu, sve je to utkano u moj život. Nema prostorije u kojoj nisam bio, svaki kutak znam napamet. Najstariji sam tamo, ali to koristim da pomognem mlađima. To ne znači da sam zaboravio da maštam. Eto, želeo bih da odem u inostranstvo, da uštedim neki dinar, pa da se vratim u zemlju. Ne sanjam o „ferariju”, ali želim automobil. Hoću da imam platu od koje mogu sebi da platim hranu, komunalije, stan... Kao i svako drugi – skroman je Ivan.