Међусобно се критикују и славе Господа

Крагујевац – Срели су се у Београду, где су похађали Академију СПЦ за уметности и конзервацију. Дипломирали су 1999, када су се и венчали, у манастиру Благовести у селу Дивостин недалеко од Крагујевца, где живе и раде. Она је дипломирани иконописац, он фрескописац. Она више воли „руску школу”, он предност даје византијском стилу. Она је из далеког Санкт Петербурга, он из Константиновог Ниша.

Пре него што су изродили двоје деце, дванаестогодишњу Теодору и осмогодишњег Луку, прешли су дуг пут кроз време које се не мери природним законима, већ сатом васкрслог Бога, што кроз икону и слику светитеља на влажном малтеру зида цркве куца ритмом вечности.

Екатарина Кудрјавцева-Милетић (1978) и њен супруг Миљан Милетић (1973) воде школу иконописа „Св. Јован Златоусти“, фрескопишу цркве и у молитви се „сећају“ Андреја Рубљова, све са надом да ће и код својих ученика пробудити веру у надмоћ живота над смрћу.

– Некада су иконописци и фрескописци били само монаси. Имали су дар Божји, али њиховог потписа нигде нема. Класичан сликар је увек у центру пажњу, а код нас је то увек светитељ. Ми не славимо себе, већ Господа. Остајемо анонимни, јер таленат смо, како би то народ рекао, бадава добили. Зато га бадава и дајемо, преносимо на друге – објашњавају намнаши саговорници.

Кроз Духовно образовни центар „Св. Јован Златоусти” Епархије шумадијске, са благословом владике Јована, до сада је прошло шездесетак полазника. С почетка, пре три године када је отворена, у школу су долазили само Крагујевчани, а данас иконописну радионицу брачног пара Милетић походе људи из целе Србије, Краљева, Чачка, Прибоја...

– Морамо да проширимо радионицу, већ сада немамо довољно простора. Не знам како су људи све чули за школу иконописа Епархије шумадијске. Ваљда преко интернета, имамо сајт. Један школски циклус траје 12 месеци. Часови и вежбе су двапут недељно. Ником од полазника иконописање није професија, није то ни хоби, већ, можда, испуњавање неке празнине, нечега што им недостаје у свакодневном животу – каже Екатарина која, на питање ученика како зна да је икона успела, одговара: „Онда кад можеш да се помолиш испред ње”.

Екатарина и Миљан фрескопишу две цркве у Крагујевцу, Св. Петке и Св. Саве на Аеродрому, свој печат су оставили и у капели манастира Денковац код села Велике Пчелице, тренутно су заузети осликавањем примаонице Владичанског двора, али посао их, кажу, тек чека.

– Блаженопочивши владика Сава овде у Шумадији подигао је више од сто цркава. Све оне чекају да буду осликане. Али сад је тешко. Кад је у држави благостање, то се види свуда, и у нашем послу. Сетимо се само златног доба наше државе и цркве под краљем Милутином. Наша црква данас живи од прилога верника, а кад тога нема, онда долази и до застоја у фрескописању – наводе Екатарина и Миљан.

У заједничком животу нормалне су и „варнице”. Код Екатарине и Миљана, то су, углавном, жустре полемике у вези са уметношћу, када се споре око приступа, технике и одабира боја.

– Бавити се истим послом, овако као нас двоје, ни сам не знам шта да кажем. Ми смо једно другом највећи критичари, али ваљда је то добро, јер се тако помажемо и заједно напредујемо, усавршавамо се. Зар то није смисао живота – каже Миљан.

Екатарина је запослена у средњој економској школи, где ради као професор верске наставе, а Миљан има статус слободног уметника. Кад преводи са руског, Кудрјавцева тако, како сама каже, одржава везе са домовином. Али канони су им исти – и у послу и у животу. Ћерка Теодора има „уметничку жицу”, недавно је освојила прву награду на фото-конкурсу који је био расписан поводом Дечје недеље, а син Лука иде „својим путем”. Породица је мала црква, а њихов живот јеванђеље – радосна вест.