Молитва од пола века

Овчар Бања – Докони бањски мудрослови причају да би Милош Обреновић, ако неким чудом данас прошета Србијом, препознао само Овчар Бању и игумана Георгија, јер сеза последњих 150 година све остало променило.

– Неће бити да је тако. Ето, откако сам ја дошао у Благовештење, обновљена је манастирска црква 1966. и 1967. године, затим 1975. и стари конак, а 1995. саградио сам и нови, овај у којем смо – каже за „Политику” архимандрит Георгије (Милисав) Добросављевић (80), игуман овог храма на Каблару, чија црква на надвратку има убележене године градње: 1601/2.

Старом монаху овај Божић је тачно 50. откако је постављен за старешину манастира и вероватно му данас у Српској православној цркви нема равна по броју узастопних година за истим прочељем. У гостопримници, поред шпорета, точи ракију у чашице да бисмо обележили пола века његовог столовања на овој стени, и проба да се сети дана у којем је крочио у Благовештење.

– Чекај, полако, то је било давно, давно... Затекао сам само двојицу калуђера. Јевстатија, он је био игуман Преображења овде у клисури, и неког Митрофана ако се добро сећам...

Заједнички рачунамо колико је времена за 50 минулих лета провео у молитви, у каменој црквици:

– Нека је по три сата сваког дана... Значи, шест година и три месеца непрекидне молитве, и дан и ноћ.

Георгије свој животопис почиње од родне Доње Трепче код Чачка и религиозне породице из које је, 1951. отишао за искушеника у манастир Вујан. Остао је неколико месеци и одатле прешао у Рачу код Бајине Баште, где је један калуђер, потоњи патријарх српски Павле, спремао 12 манастирских ђака да би полагали предмете у цивилној гимназији.

Георгије је постао ђакон (1958), па јеромонах (1960) и био премештен у Свету Тројицу код Овчар Бање. Одатле је послат у Херцеговину, у Добрићево код Билеће и Дужи близу Требиња где је добио парохију, јер је од 1960. обављао и свештеничку дужност. За старешину Благовештења постављен је 1964. и тад је добио и Јелендолску парохију, а од 1981. парохија су му била четири села на Каблару: Врнчани, Рошци, Јанчићи и Видова.

Међу своје пријатеље убраја и двојицу српских патријарха. Претходног, Павла, који је замонашен 1947. управо овде у Благовештењу где је сваког лета боравио по две седмице у свом постригу, и садашњег Иринеја Гавриловића који је рођен и одрастао у Видови на Каблару, у Георгијевој парохији. И обичан човек из овог краја радује се сваком сусрету са игуманом, јер је Георгије вазда имао лепу и занимљиву реч за свакога.

– Деведесетих у Овчар Бањи спремали смо се Његова светост Павле и ја на славу код Филарета, у Земун. Предлажем да идемо мојим колима. „Не, аутобусом ћемо” – одлучи патријарх. До Београда главу није подигао са књиге, а онда смо са станице кренули пешице ка Патријаршији на конак, па сутра на славу. „Георгије, за вечеру имамо кришку сира и комад хлеба” – вели ми. У себи рачунам да то нема ништа нама двојици и замолим га пред једном самоуслугом да ме сачека док купим сардине. Станем у ред да платим касирки, испред мене још шест купаца, а напољу патријарх шетка испред излога. Један господин из реда одмах ме позва: „Оче, дођите на касу, не можемо дозволити да вас патријарх чека”. Захвалим пажљивим људима, платим преко реда и изађем напоље, а ту ме дочека његова светост, пошто је све видео: „Шта је, Георгије, сад ћеш и ти постати велики у Београду поред мене”.

Једном, Георгије кренуо на дуже из манастира неким послом и овако заповедио монахињи:

– Ја сад идем и враћам се за четири дана. Док се не вратим, све што вам донесу ви узмите, а све што вам буду тражили ви не дајте.

Пре десет година, Георгије уранио на службу божију и таман да откључа цркву, спазио непознатог човека у мраку. Овај приђе, поздрави игумана и покорно га замоли:

– Оче, дозволите мени да откључам цркву. Годинама не могу да се оженим, можда би ми помогло да нађем невесту.

– То ти је сигурно нека гатара прорекла – упита га Георгије.

– Није, него видовњак – објасни незнанац.

– Иди ти, пријатељу, кући и кажи му да ја, ево, већ 40 година сваког јутра откључавам цркву и још се нисам оженио.

Следећа успомена потиче из јутра кад је Георгије кренуо колима у Чачак, али га у Парменцу зауставила полицијска патрола с питањем да ли је шта пио.

– Јесам, кафу, воду, ратлук – набројао је калуђер.

– Да ли сте пили нешто конкретно, рецимо ракију?

– Јесам, једну.

– За вас се прича да волите чашицу – знатижељан је и даље патролџија?

– Ја сам хришћанин, никога не мрзим – признао је архимандрит у свом стилу.

Георгије приповеда да његови дани теку по божијој милости, али не би могао да се пожали ни на оно што ми мирјани називамо срећом. Јер, Благовештење је неко време било пусто, обновљено је 1913. године и за следећих 50 лета на челу манастира променила су се седморица игумана, скоро сви стрепећи од окупатора или домаћих пресудитеља у ратном добу. А у следећих 50, ево, манастиром управља Георгије сам, без већих проблема. И објашњава намернику, заменику вишег тужиоца из Чачка Драгану Калаби, који беше ушао у манастирску цркву за време нашег разговора:

– Србин је у принципу добар и нигде не постоји народ, као што су Срби, да се сам каје. Помоћи ће нам и Бог, али како је говорио Његова светост Павле, ако буде имао коме да помогне.

Калуђер који је управо избројао 50 година на челу знаменитог српског манастира, рече нам на капији, анегдотски на свој начин:

– Ономад, у Рошцима, на крштењу седео сам за столом, а око мене све људи у четрдесетим година. Питају ме: „Гешо, како је у осамдесетој?” Кажем им: „Кад ви будете имали по 80, ја ћу вас онда питати како вам је.”