Прометеји наде без надгробног споменика

Више од 60.000 Срба прошло је током Првог светског рата кроз савезничке логоре на северу Африке, око 3.000 се никада одатле није вратило, нити се многима зна на ком од 24 гробља су покопани.

Пошто се последњих деценија губио сваки траг, до скора се знало само за три гробља у којима су сахрањени – у Мензел Бургиби и Бизерти, у Тунису, и у Дели Ибрахиму, у Алжиру.

Сада су, удруженим снагама Републичког завода за заштиту споменика културе и амбасаде Србије у Тунису, пронађени подаци и докази о сенима око 70 српских војника бораца који почивају у још једној спомен-костурници у Тунису.

Завод је од Тунишана недавно добио информацију да се један део посмртних остатака вероватно налази у костурници на хришћанском гробљу Боржел у граду Тунису, па су се ради даљих истраживања на терену обратили нашој амбасади.

„Када смо добили молбу да испитамо ово гробље, отишла сам на Боржелкоји се налази на неколико корака пешице од амбасаде, у једном од живљих крајева града”, каже Милица ЧубрилоФилиповић, амбасадорка Србије у Тунису.

„Управник гробља је спремио архиве. Заједно смо прегледали књиге мртвих од 1916. до 1918. у којима су уредним рукописом пажљиво уписана имена, на пример, Gikitic Givoin (Жикитић Живојин), датум рођења и датум смрти. Не знам зашто до сада нико није имао увид у те књиге. Издвајали смо заједно имена која су нам се чинила да су српска или југословенска.”

На самом крају гробљанске алеје налази се костурница у коју су премештени посмртни остаци свих оних које нико није преузео након што је гробље Белведер пренаменовано у парк.

„Поклонили смо се скромном пирамидалном споменику, окићеним давно донетим букетом пластичног цвећа. Једини натпис на оштећеној плочи јесте да је ту костурница са гробља Белведер. Имена нема. Нити објашњења како су се ти странци нашли у далеком Тунису.”

Одговор даје историчар Ненад Лајбеншпергер из Републичког завода за заштиту споменика културе: „После повлачења српске војске преко Албаније, део војника је бродовима пребациван у француске војне базе и болнице у северној Африци. Након обуке слати су на Солунски фронт, а верује се да је у току ратног вихора кроз такве пунктове прошло више од 60.000 Срба, док је умрло око 3.000.”

Спискови које су амбасадорка и први секретар амбасаде нашли у запуштеним подрумима амбасаде говоре да су војници били из разних крајева Србије. Неки из Босне и Херцеговине и Црне Горе. Постоји и евиденција којим јединицама су припадали.

Како се догодило да посмртни остаци српских војника заврше у необележеној костурници и да њихова голгота не престаје ни после смрти?

Немар надлежних, који сада покушава да се исправи, показан је још 1971. када су власти града Туниса одлучиле да од европског гробља Белведер у самом центру града направе парк. Будући да су ту били сахрањени француски и српски војници, амбасадама двеју земаља упућенје допис да се побрину за посмртне остатке својих војника.

Нема доказа да је ико из наше амбасаде одговорио.

„Пронашли смо ноту туниског министарства спољних послова из 1977. у којој обавештава амбасаду да су посмртни остаци 126 српских војника који су били сахрањени на европском гробљу Белведер или Баб ел Хадра (Зелена капија), премештени у заједничку костурницу на гробље Боржел, као сви они чији посмртни остаци нису преузети, јер се гробље претворило у парк, као што је било најављено путем огласа почетком 1971.”

„Нисмо пронашли никакво реаговање амбасаде на поменуту ноту”, каже амабасадорка Чубрило.

Једна комисија је 1977. обишла сва српска војничка гробља у Тунису,али није нашла податке који непобитно сведоче о нашим војницима на гробљу Боржел. Након тога тишина. Све до недавно, када је поново отворено питање да ли су посмртни остаци наших војника на том гробљу или су можда премештени са француским 1971. на француско војно гробље Гамарт, на коме су окупљени сви посмртни остаци француских војника сахрањених у Тунису.

„Још очекујемо одговор на упит који смо послали француској амбасади, укоме молимо да нас информишу да ли је постојала заједничка костурница на Белведеру, и ако јесте, да ли су је преместили на Гамарт”, каже амбасадорка.

Поражавајуће је да пострадали „Прометеји наде, апостоли јада”, како их је у „Плавој гробници” свом силином и љубављу опевао млађани Милутин Бојић,нису добили споменик изнад свог вечног почивалишта.

Ваљда ће се у години у којој се обележава сто година од избијања Првог светског рата ипак исправитиједна велика неправда.

----------------------------------------------------------------

Адмирал Гепрат – „српска мајка”

Пострадалих у Африци би било много више да српским војница није у помоћ прискочио Емил Гепрат, командант Француске војске у Тунису и градоначелник града Туниса, који је наредио да се српски војници уместо у пустињу Сахару, сместе у градове и болнице. Адмирал Гепрат био је омиљен међу Србима па су га зато и звали „српском мајком”. Приликом његовог првог доласка у Београд 1930. Срби су га на рукама изнели од железничке станице до Славије – улицом која и данас носи његово име.