Дух времена

Едукација, имплементација, мониторинг, процесуирање, скрининг, бизнис, менаџер, експерт, конфликт, хармонизација и транспарентност данас су можда најчешће речи које користе наши политичари и друге јавне личности.

Њима нам објашњавају чиме се баве и шта планирају за добро државе и народа. Свима разумљиво, зар не? Још средином 19. века ту појаву је препознао и описао Стерија. Шта ће нам васпитање или образовање кад имамо едукацију, а скоро да нема области живота у којој се та реч не користи.

И не само она. Замислите да кажемо да спроводимо договоре и надгледамо рад политичара, таман посла – шта би то значило?  Да тужилаштва и судови истражују и суде, па ко би то разумео?

Или да наши стручњаци и руководиоци организују послове и руководе, хајте молим вас. Или, не дај боже, да усклађујемо домаће прописе са европским претресајући, решетајући чланове свих поглавља.

То би било – и превише јасно. Па нећемо ваљда говорити као Вук Караџић и Ђура Даничић. Они су живели у 19. веку, а сада је 21! Ми смо то преживели и превазишли, тада је француски био у моди, а сада је енглески. Уосталом, српски језик нам ускоро неће ни требати, колико се размножавамо, остаће нас онолико колико и у оном миту о шљиви.

Пошто смо забаву неслућено развили, шта ће нам онда култура и језик. Најугледније су нам личности из ноћног живота са сплавова и испод шатора. Отворим новине, а у њима голишаве певачице и рекла-казала о њима, са свим подржаваоцима и подражаваоцима, садржај да не помињем! Укључим телевизор, на програму уживо такозвана фарма са „познатим“ личностима.

И прате их на малим екранима милиони гледалаца! То нам је Србија данас. Примитивизам, и то највулгарнији и најприземнији. Што би рекао онај наш предак, борац за радничка права, слављен па оспораван – и певање и мишљење, на српски начин. Још у претпрошлом веку нам је указао ко је крив за рђав укус публике, сујеверје народа и одсуство перспективе тадашњег српског друштва.

Залуд. Многи кажу да ко пева зло не мисли, а заборављају да ономе који мисли није до песме.
Данас скоро да је исто као и онда. Изменило се време, прохујале су године, а наш културни и политички живот је у истом муљу и глибу као и у доба Светозара Марковића.

Али ја сам оптимиста зато што после њега долазе Домановић, Нушић, Дучић, Десанка, Момчило, Црњански,Андрић... Због ограниченог простора нећемо даље набрајати, огрешујући се о наше славне научнике, политичаре, сликаре и музичаре  – наше а светске! Докле год се њима враћамо, будућност нам није угрожена.

Зато ми и чувамо и негујемо језик, најчешће „преводећи“ изјаве наших јавних посленика читаоцима, што и јесте задатак и обавеза штампе – да посредује. А Европа и свет ће нас по српском језику и култури упамтити, схватити и поштовати.