Обама не верује генералима

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Роберт Гејтс (70), шеф Пентагона (министар одбране) у владама Џорџа Буша и Барака Обаме, човек који је у каријери служио чак шест председника, увек у сектору за безбедност, написао је подебелу мемоарску књигу (494 стране) која ће у књижарама бити тек следеће недеље, али њене главне пикантерије су већ јак медијски зачин.

С обзиром на то да је, док је био на дужности (мемоари су насловљени управо тако: „Дужност”), од децембра 2006. до јула 2011, неговао имиџ мирног, толерантног и надасве лојалног функционера, његове оштре стреле на рачун последњег шефа, Обаме, прилично су изненађење. Главна оптужба је да Обама и његови цивилни саветници нису веровали ни у сопствену стратегију кад је реч о рату у Авганистану, као и да су председникови односи са ратним генералима у Пентагону били у најмању руку „проблематични”.

„Већ у првим данима администрације”, пише Гејтс, „сумњичења и неповерење између високих официра и виших функционера Беле куће, укључујући и председника, за мене су постали велики проблем... Председник није веровао својим командантима, није подносио (авганистанског председника Хамида) Карзаија, није веровао у сопствену стратегију и рат није сматрао својим. Његов главни приоритет био је да се из њега извучемо.”

Иако је ово несумњива жаока, истовремено је и комплимент Обаминој доследности. Антиратни став је наиме обележио још његову прву председничку кампању, ирачки је осуђивао до краја, док је авганистански невољно „усвојио” као неопходност и у једном моменту, после дугих расправа са генералима, одобрио његову ескалацију, слање у Авганистан додатних 30.000 војника.

Гејтс је, судећи према приказу његове књиге који је у „Вашингтон посту” написао његов прослављени новинар Боб Вудворд, донекле и противречан, јер на једном месту каже: „Верујем да су све Обамине одлуке (у вези са Авганистаном) биле добре.”

„Никад нисам сумњао у његову подршку трупама, већ само његову подршку њиховој мисији”, додаје он.

Неповерење председника према војном врху у ствари је лајтмотив мемоара. Додатна оштрица је при томе намењена потпредседнику Џоу Бајдену, за кога Гејтс додуше каже да је „човек од интегритета”, али констатује да је „затровао воду” у Обаминој влади. „Мислим да је он био на погрешној страни у сваком важном питању спољне политике и националне безбедности у последње четири деценије.”

Бивши министар одбране пише и како је својим сарадницима у Пентагону наредио да сакривају информације од Обаминих саветника. „Немојте да им дајете превише информација о војним опцијама. Они то не разумеју, па ће одлуке када војно да кренемо доносити ’експерти’ као што је Саманта Пауер.”

Пауерова је иначе личност од великог Обаминог поверења: сада је на дужности америчке амбасадорке у УН, а пре тога је била у Националном савету за безбедност, саветодавном телу председника. Позната је иначе као заговорник „хуманитарних” интервенција. Каријеру је почела као извештач из ратова у бившој Југославији када је позивала на америчке војне акције, а у новије време залагала се за интервенцију у свргавању пуковника Муамера Гадафија у Либији.

Следећа Гејтсова критика јесте да је Обамина Бела кућа „досад најцентрализованија у контроли националне безбедности од свих које сам ја видео од времена када је то било у надлежности Ричарда Никсона и Хенрија Кисинџера”.

У саопштењу које је издато у уторак увече, представница Савета за националну безбедност Кејтлин Хајден је изнела како „Обама дубоко цени рад Боба Гејтса као секретара за одбрану и целокупно његово служење земљи”.

Као републиканац, Гејтс у својим мемоарима изненађујуће повољно оцењује могућу председничку кандидаткињу демократа за изборе 2016, Хилари Клинтон. „Сматрам да је она паметна, идеалистичка али прагматична, одлучна, неуморна и забавна, драгоцен колега и савршени представник САД широм света”, написао је он.

 --------------------------------------------------------------

Рат као видео-игрица

Гејтс се у мемоарима осврће и на технолошке промене у вођењу рата чија је примена почела у његовом мандату. „Дугме се притисне у Невади, а после неколико секунди камионет експлодира у Мосулу. Бомба уништи нациљану кућу и све у њој. За превише људи – укључујући и ’експерте за одбрану’ у Конгресу, функционере владе и обичне грађане – рат је постао врста видео-игрице или акционог филма: нешто без крви, бола и смрада. Моје године у Пентагону учиниле су ме међутим скептичним према системским анализама, компјутерским моделима, теоријама игара или доктринама које сугеришу да је рат све друго само не трагичан, неефикасан и неизвестан”, написао је Гејтс.