Глинени возачи

Сваки радни дан је нови изазов и нови ризик. Пре него што одем на посао жена и деца ми пожеле срећу. Као да силазим у рудник, а не да возим аутобус Градског саобраћајног предузећа „Београд”. Овим речима један од возача највећег градског превозника описује свој редован радни дан.

Бити возач јавног градског превоза можда је најстресније занимање у Београду. Само током прошле године било је 57 насртаја на њих или у просеку један напад недељно. У ову црну статистику није урачунато свакодневно малтретирање, шиканирање, увреде, претње, штипање, пљување, шамарање... Дежурни су кривци за хладно време, проблеме на послу, непроспавану ноћ, лош секс и свакодневна поскупљења.

Мета бахатих и осионих „путника” су сви возачи јавног градског превоза без обзира на то да ли раде у државном ГСП-у или у неком приватном предузећу чији аутобуси возе београдским улицама. Да насилници не бирају жртве показује да су под њиховим ногама и рукама често биле и жене. Све су затражиле помоћ лекара, а неке су више дана морале да се од повреда опорављају у болници.

Поражавајући је податак да суд, до сада, ни за један напад на возаче никога није оштрије казнио.

Пре само неколико месеци тројица хулигана су претукли Сузану Смоловић, возача трамваја, у пет сати ујутро. Један од обесних младића Сузану је снажно ударио с леђа песницом у главу. Док је без свести лежала, тројица млађих мушкараца су је шутирала и када су закључили да је добила довољно батина изашли су из трамваја.

Највише проблема возачима не задају, како се мисли, навијачи или млади, већ махом средовечни путници који су незадовољни прошлим и перспективама за будући живот. Путници батине допуњавају претњама да уколико им возачи не стану ван станице да ће добити „нож у грло”. Посебно их боле коментари појединих путника на вести о нападима да су возачи заслужили батине.

Полиција је успела да приведе већину нападача, али је питање зашто путници у превозу ни у једном случају нису реаговали и спречили линч возача? Лакше је окренути главу, гледати кроз прозор или проверавати поруке на мобилном телефону, него помоћи возачу који на свега неколико метара добија батине. За протеклих десетак година нико од путника није стао у заштиту возача, већ су само чекали да се врата отворе и да изађу.

Уколико држава на пооштри казнену политику, синдикати ГСП-а су на протестном скупу на Зеленом венцу најавили радикалнију борбу. Њихов предлог је да после напада ГСП не саобраћа на тој линији сат времена. Онда ће путници врло брзо знати зашто нема аутобуса, трамваја или тролејбуса и бар на тренутак се солидарисати са возачима.