Правда за газда Ивка и стари Ниш

Ниш – За сва времена овековечен је стари Ниш у књижевним делима. Највише, без сумње, у оним које је,док је у граду на Нишави радио као професор нишке гимназије,а и касније, објавио Стеван Сремац. Нико, то је чињеница, није толико верно као Сремац забележио дешавања у грађанском Нишу у периоду после ослобођења од Турака (1878.године) и у првим деценијама 20.века. „Ивкова слава” и „Зона Замфирова”, најпознатија дела овог књижевника о Нишу, одавно су и на филму и у успешним ТВ обрадама и серијама.

Један од највећих и најпознатијих Сремчевих јунака газда Ивко и после скоро целог једног века, на почетку ове 2014.године,поново је у жижи јавности.

Брзоплета одлука, коју су пре седам година донели, како се касније потврдило, непознаваоци историје и старог Ниша, неинформисани и они који су за себепредуго мислили да су свемоћни, довела је Газда Ивка,ни кривог ни дужног, у суд – у Палату правде. Да „доказује” где је и како је рођен и где му је у старом Нишу била кућа у којој је живео, а где је радила његова надалеко позната радионица за израду јоргана. По његовом занату и мајсторлуку у Србији су га и знали као Ивка Јорганџију.

Газда Ивко није измишљен лик, постојао је, а право име и презиме било му је Живко Ф. Мијалковић. Тај (Ж)Ивко је јунак романа Стевана Сремца и домаћин Ђурђевдана, вишедневне „Ивкове славе”.

Права афера око газда (Ж)Ивка почела је средином 2007. године,када је нишка градска општина Медијана одлучила да пригодно обележи место где је некада била кућа Ивка Јорганџије. Без консултовања хроничара Ниша и историчара, а најмање потомака старих нишких породица, бронзана спомен-плоча постављена је у центру града, на углу улица Николе Пашића и Наде Томић.

Истога дана када је спомен-плоча постављена, оспорено је то место. Ништа није било чудно јер се зна да у Нишу данас живи на хиљаде потомака старих Нишлија. Многи од њихпокушали су лепим да укажу на промашај – да је кућа Живка Јорганџије била у нишкој Палилули, у данашњој Таковској улици, а не тамо где је постављена спомен-плоча, у центру града. Најупорнији је Михајло Палигорић, братанац народног хероја Мике Палигорића, по којем један кеј на Нишави носи име, и унук познатог и чувеног Тодора Палигорића, банкара, трговца и родољуба из Ниша, с почетка 20. века, којег су 1916. године после окупације стрељали Бугари.

Када је схватио да су сви његови напори и покушаји да докаже овај велики промашај узалудни,Михајло Палигорић тужио је суду градску општину Медијана.

За седам година, колико се води судски поступак, одржано је десетак рочишта. На свим је Михајло Палигорић документима и чињеницама које су непобитне, доказивао и доказао истину. Плоча је постављена на месту где је била кућа Палигорића, а не газда Ивка, доказао је овај Нишлија. Али, судске одлуке да се бронзана плоча уклони и пренесе на право место, званично, и даље нема. Највише је Палигорића наљутило што се у последњем образложењузаступника градске општине Медијана на судунаводи „да је ова општина усмено, телефоном, добила информацију од једне градске установе да је кућа Живка Мијалковића била тамо где је постављена спомен-плоча и да не треба сумњати у ту информацију”.

Не верује се ни старим записима о Нишу, ни документима и тапијама које Михајло Палигорић поседује, ни бројним документима које је успео да пронађе у старовремским књигама које постоје и чувају се.

Верује се, да се просто не поверује, усменим и телефоном добијеним објашњењима на основу којих су својевремено,данас већ бивши, сматрајући се у то време свемоћним, нишки политичари направили велику грешку.

Има ли правде и истине о газда Ивку и старом Нишу? И, свакако, за Михајла Палигорића.

Тома Тодоровић