Србија међу трешњама

Чачак – Чилеански пар још пореди замишљену и збиљску Србију, оно што су као сан донели у земљу отаца видевши је први пут прошле суботе, са овим што су затекли. Али Светлана (32), сва је прилика, од јесени ће постати Београђанка и ту уписати у школу двоје најстарије деце, Катарину (8) и Веру (7), док ће супруг Стеван Миловић (40) остати у Чилеу са синовима Тодором (5), Станком (3) и Обрадом (1).

– Смислићемо некакав план, организовати живот тамо и овамо – рекао нам је Стеван у понедељак по подне, у чачанском Институту за воћарство.

Одавде је отпутовао у Крагујевац, истим послом, трагајући за погодним простором где би подигао потпуно нов и свој засад трешања, по најбољим правилима која свет данас познаје.

– За почетак, мислим о мањем послу, али желим сасвим чист простор где бих све покренуо од нуле – каже овај Србин, по занату и пореклу зубар из Аргентине.

Свака прича о нашим исељеницима јесте оригинал, па је и животопис брачног пара Миловић по много чему неупоредив. Његов отац Станко, из залеђа Шибеника, био је у четницима Момчила Ђујића и 1948. емигрирао у Аргентину, док је мајка Нада Мицић пореклом из Тузле. Одлазећи са овог света, трговац кожом у Буенос Ајресу и његова жена оставили су сина Стевана и три ћерке, које данас живе у околини аргентинске престонице.

Светлана је рођена је у Аустралији и одрасла у Јужноафричкој Републици. Душан Васиљевић из Кејптауна, пратећи кћи и зета на првом путовању кроз Србију, испричао нам је у Чачку да је једна његова баба из Панчева, друга из Рисна, трећа и четврта из унутрашњости Србије...

– Стеван је радио као зубар у аргентинској морнарици и тада преварио моју ћерку – објашњава отац и таст, шалећи се.

Млади пар почео је да се кући и децу рађа на југу Чилеа, где је Стеван наставио посао стоматолога и почео воћарски.

– Отац ми је причао да су његови држали винограде код Шибеника и то је, ваљда, била нека копча да ја почнем са воћем, узгред. У почетку, на имању од 12 хектара, на пет сам засадио трешње. Сада имамо 15 хектара под том воћком и неколико радника. Сваког јутра поделим им задатке и одлазим у ординацију, док Светлана остаје са децом – описује Стеван живот на плантажи у јужном Чилеу, који са Аргентином дели Патагонију.

Он је председник удружења произвођача трешања "Чиле Чико" и почетком априла пажњу му је скренула телевизијска вест да ће у главном граду Сантјагу ускоро да се састане међународни семинар о јагодастом воћу. У најави је јављено да ће о малини говорити Александар Лепосавић, истраживач чачанског Института за воћарство, па је Стеван сео у авион и прелетео пола Чилеа како би чуо земљака.

У Сантјагу де Чиле, крајем априла ове године, упознао је Лепосавића, обећао да ће ускоро допутовати овамо са супругом како би први пут у свом веку видели Србију и почели какав посао. Засад снима, цени и пореди.

– Вредност земље је приближна, од пет до десет хиљада евра по хектару, али је неке друге односе тешко довести у везу. У Чилеу се много улаже у маркетинг, и цене воћа су другачије. Рецимо, за килограм трешања које тамо зру од краја октобра до краја јануара, плантажери добијају два или три долара.

Александар Лепосавић показао је гостима – земљацима најбољи воћњак у чачанском крају, уређен по књишким одредбама, али без зависти прича да нисмо уз бок Чилеанцима.

– Они примењују, и Миловић разуме се, све до чега је наука дошла, због тога их резултати прате. Без проблема производе 70 тона кивија или 50 тона јагода на хектару – вели истраживач из Чачка.

Стеван и Светлана одлично говоре наш језик и можда је, у часу кад су им крштавана деца и надевана имена, већ постојала мисао о животу у Србији?