Радо иде Србин на изборе

Глоса:
Сваки владар прижељкује што више власти, а што мање непријатеља. Када стекне максималну власт, мора да буде свестан да му је највећи непријатељ – он сам


ОВДЕ И ТАМО

Овде као да се деценијама све одвија у складу с „Хроником најављене смрти” Габријела Гарсије Маркеса: прво сви о нечему причају. Онда се то догоди.

Да ли ће се после Броза распасти Југославија? Да ли ће бити рата? Да ли ће бити рата у Босни? Шта ће бити с Косовом? Да ли ће изручити Милошевића? Да ли намеравају да убију Ђинђића?

Да ли ће 2014. бити избора? Хоће. Крајем фебруара или почетком марта.

То што је председник СНС-а доведен у позицију да делује као фрајла која се опире новом скенирању српске политичке сцене могуће је да је његова искрена жеља да земља око избора не губи време док се убрзавају европске интеграције.

Не мислим, искрено, да би превремени избори значајно блокирали даље преговарање с ЕУ. Већ се најављује да би кампања била кратка, а известан резултат обећава да би се влада брзо саставила.

Што значи да има прегршт разлога да СНС иде што пре на биралишта и покупи плен какав се ретко виђа у овдашњем политичком ловишту.

Политика је окрутна дисциплина и из тог ракурса потпуно разумем страначки притисак на Александра Вучића да иде на гласање како би се одржала лекција ономе што је остало од ДС-а.

Како би се парламентарни избори по моделу Вождовца, Оџака и Костолца искористили за убедљивији тријумф у Србији али и у Београду. Како би се поново прекомпоновала Влада, у корист СНС-а као доминантне политичке снаге нашег времена, и у корист Вучића као понтифекса максимуса. Како би се, и то је важно, прочистили први ешелони напредњака и хомогенизовала подршка Вучићу.

Аргументи су гранитни. Може Вучић да кокетира да у „политици ништа није сигурно”, али сва истраживања дају СНС-у барем 45 одсто гласова.

Тајминг је такође битан. Садашња влада траје довољно дуго да ће кренути озбиљна преиспитивања њених остварених резултата. Почетни блесак тамни у временима тешко решиве кризе. Епилоге хапшења и суђења треба дочекати. Реформе су (поново) тек најављене а тешко да је ико задовољан досадашњим резултатима. Социјалној сцени прете громови и муње.

Треба пожурити и док је опозиција слаба. ДС се још није опоравио од „Милошевићевог синдрома”, умишљаја да је незаменљив. Странка је толико разједињена да патетично и крајње неозбиљно делује самоохрабривање о победи у Београду. ДС би више морао да се усмери на консолидацију уз опоравак гласова. Частан пораз више вреди од продавања илузија.

СНС нема ни изблиза сличних проблема. Управо обрнуто, па је сасвим рационално да странка и њен лидер јашу на таласу успона. Да сам политичар, не бих имао ни трунку дилеме. Гвожђе се кује док је врело.

Приближава се моменат да СНС искапиталише на популарности коју Вучић не само да симболише, већ је и доноси странци у земљи која је склонија да се идентификује с појединцем него с политичким програмима.

Када се томе дода да је платформа напредњака заједнички именитељ општег интереса – од стављања косовског проблема у архив историје до евроинтеграција – онда нема разлога да СНС не искористи моменат.

Али, док „изборна неизвесност” делује успављујуће по бирачко тело, то не важи за све актере садашње власти.

Социјалисти су у првој линији фронта против превременог одласка на биралишта. „Избори нису тема, то није државни приоритет”, понавља лидер СПС-а. „Влада је постигла готово невероватан успех”, каже Ивица Дачић, подразумевајући пре свега Бриселски споразум и скоро отварање преговора са ЕУ.

„Победнички тим као да неко намерно хоће да растури. И то баш после првог трофеја”, покушава да поентира Дачић који би, очекивано, могао да изгуби место премијера а велико је питање да ли би СПС уопште учествовао у будућем кабинету.

Може лидер СПС-а и да звучи рационално, али напредњаци имају своју логику. Помало себичну, подоста максималистичку, али политички разумљиву. Победници пишу историју.

Насупрот социјалистима, читав кластер мањих странака се нада да ће их Вучић, као нови мандатар, позвати да учествују у власти. Већ су се постројили у чекаоници са својим понудама.

Корист је обострана. Уз неприкосновено чврсто језгро под његовом искључивом контролом, СНС може да влада позивајући или отпуштајући своје „кластер савезнике” а да ни у једном моменту не угрози опстанак кабинета и да избегне позицији да га уцењују.

То, међутим, подразумева огромну одговорност. Уколико покажу да желе корисно партнерство са својим коалиционим савезницима, онда би то било добро за све.

Када је, својевремено, понудио мандат шефа дипломатије Милици Делевић, Вучић је показао да има ту ширину. Али, много тога се од тада догодило. СНС је цементирао своју моћ а показало се да у руководству напредњака има много оних који нису за такве врсте демократског експериментисања.

Спремност да СНС, евентуално, прихвати Чеду Јовановића и Вука Драшковића и задржи Расима Љајића значила би Вучићу лакши политички менаџмент у поређењу с апетитима СПС-а, а можда би могао и да обогати општу политичку понуду и укине партијско секташење које је дуго рак-рана овдашње политике.

Уосталом, то што се владајући тим мења треба тумачити и као посредно признање да Влада не добија утакмицу. Да је резултат нерешен или барем да је вођство минимално. Да у њему заиста има министарских „кртица” које раде против Србије.

Зар Томислав Николић није јавно рекао да сматра да Србија може да има бољу владу и да би нови избори ишли у прилог и грађанима Србије јер би изабрали оног ког највише желе. „Мислим да би нови избори определили много већу снагу једне политичке странке, која би дала председника владе. Ово је била, шаховски речено, изнудица.”

Шта мислите, ко још дели председников став да „не можете да направите хармонију између мале и велике политичке странке, ако и моћ и власт нису сразмерне гласовима које су освојиле на изборима?”

Ко ако не Вучић, који је свестан да пешчаник цури, да за разлику од многих давно успаваних нема све време овог света. Очито је да и он рачуна да ће после избора кренути брже, боље, ефикасније.

Да ће, мандатом нове владе, купити барем неко време које му је неосетно прошло кроз руке.
Нисам, међутим, сигуран да ли су напредњаци свесни свих опасности које носи монопол моћи. После избора лако би могло да се догоди да буду додатно опијени успехом.

Сваки тријумфализам је веома опасан, посебно онај који није поткован резултатима. У политици се, као и у овом нашем убрзаном животу, ствари мењају муњевито. Руше се системи који су деловали недодирљиво. Падају успешне владе чим западну у безнадежни популизам. Одлазе лидери који су, колико до јуче, били обожавани.

Очекујући, очекивано, убедљиву изборну победу каква је већ остварена на неким локалним нивоима, Вучић би морао пред собом да држи лик Бориса Тадића чији је пораз ДС одвео у суноврат. Ракетном брзином.

Сваки владар прижељкује што више власти, а што мање непријатеља, писао је Макијавели. Када стекне максималну власт, мора да буде свестан да му је највећи непријатељ – он сам.