Изгубиш опште изборе – остајеш шеф странке

Да ли председници странака треба да иду на унутарпартијске изборе без противкандидата? Војислав Коштуница је председник ДСС-а од 1992. године, и то ће и остати јер је једини кандидат за лидера партије.

Слободан Самарџић, потпредседник партије, то објашњава овако: „Војислав Коштуница је симбол ДСС-а, он га води већ годинама на опште задовољство целе странке.” Он објашњава да странка није у прилици да испуњава формалност када Коштуница реално нема противкандидата.

„Беспотребно је стављати противкандидата ради форме, који ће гарантовано изгубити на тим изборима, а постоји неко опште расположење комплетне странке, јер смо о томе разговарали месецима уназад.”

Лидер СНС-а Александар Вучић биће на предстојећој ванредној скупштини такође једини кандидат за председника, пошто је Владимир Цвијан отишао из партије. Он је изјавио да ће то бити провера његовог легитимитета али и других у странци.

И СПС-у предстоји партијски конгрес, а Ивица Дачић је у једном интервјуу изјавио да је на крају каријере.

„Све сам био. Размишљам већ ко ће ме наследити у СПС-у.”

Ипак, за сада, другог кандидата нема.

Код нас је једино ДС имао изборе за председника странке с више кандидата, а тај поступак либерализовао је и ЛДП.

Зоран Стојиљковић, политиколог, каже да председник странке свакако треба да изађе на изборе, иако нема противкандидата, како би се партија демократизовала, иначе не можемо имати демократију ни у друштву.

Он наводи пример француских социјалиста, који су пред изборе за председника Републике 2012. године имали и прелиминарне изборе у групацији социјалистичких партија, а право гласа имали су и сви који су левичари.

„Код нас је јака лидерска персонификација, међутим, каже се да се партија стабилизовала тек када преживи оснивача странке.”

Стојиљковић каже да разуме да се у малој странци не иде по сваку цену с противкандидатом, као што у ДСС-у неће бити другог кандидата.

„Важно је да кандидат изађе с програмом, а колико је успешан видеће се по броју оних који нису изашли на гласање. У ДСС-у и СПО-у председници су исти од оснивања, и то је можда и због тога што после избора, ако резултат није очекиван, није провераван рејтинг лидера странке. То би требало увести.”

Дејан Вук Станковић, политички аналитичар, каже да је готово незамисливо да партијски статут не предвиђа промену председника, али да је у пракси то другачије.

„Статутарна одредба увек ће гласити да се председник бира демократски, али постоји раскорак између статута и праксе. У нашим странкама тешко је замислити ситуацију правог ривалитета. Не уводе се ни критеријуми по којима се мери учинак председника странке. Одбацује се и свако различито мишљење. Лидери, без обзира на број гласова, остају акламацијом.”

Станковић објашњава да се лидери не представљају реално и да је само ДС увео принцип да је одлазак с председничког места последица губитка избора.

„Код нас се иначе не уводи тај принцип, али на западу, ако изгубите изборе, чланство вас неће више предлагати, што је случај са Саркозијем у Француској. Код нас нема конкуренције, толеранције за различита мишљења и оцене према учинцима. Статут странке није проблем, већ одсуство здраве конкуренције и одговорности за резултате, неразумевање за другачије мишљење и критеријуми за процену како ће бити боље. Можда ни Коштуница не би био на челу ДСС-а да су имали другог кандидата. Требало би увести принцип смењивости јер овако странке изгледају као удружења окупљена око једног човека. То нису политичке организације и ако се, на пример, анализира рејтинг ДСС-а, они су сада на ивици цензуса а били су водећа странка. У странкама нема унутрашње динамике, избори су дириговани а мења се само други или трећи ешалон. Зато све мање људи учествује у политичком животу. Нема ту полемике, нема нових лица у политици и грађани су незаинтересовани. То је наш политички живот и политичка култура.

Драгомир Анђелковић, аналитичар, каже да партијски кадрови не желе унутар своје странке да ускачу у „брод” без перспективе.

„Унутарстраначки избори у којима постојећи првак партије има противкандидата пука су форма с елементима фарсе. Када се унапред зна ко побеђује, партијски избори с више кандидата за шефа странке немају смисла. Али, имају и те како на нижим нивоима.”

Анђелковић сматра да је тако у свим партијама, чак и у ДС-у, који је наизглед изузетак.

„Када је реч о СНС-у и ДСС-у, очито је да њихово чланство садашње партијске прваке доживљава баш тако – као неспорне и снажне лидере – те би ту избори на силу с више кандидата за лидера, били форма без суштинског смисла. Партијски избори с више кандидата за лидера оправдани су када су одраз односа у странкама, а не начелног позивања на демократске принципе ван тих партија.”