Спремни за Хилари

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Била је ”неизбежни кандидат” 2008, а исти статус ће, како ствари сада стоје, имати и осам година касније, 2016.

Хилари Клинтон, која је тачно пре годину дана напустила положај државне секретарке у влади Барака Обаме, није успела у првом покушају да се у Белу кућу, у којој је некада, као прва дама била домаћица – врати у улози домаћина. Рачуне у томе неочекивано јој је покварио партијски ривал у лику младог афроамеричког сенатора иу Илиноиса.

Они који су, кад је изгубила партијску утакмицу за номинацију помислили да је то означило и крај амбиција да се успостави политичка ”династија Клинтон”, преварили су се. Клинтонова (66) данас је далеко од тога да је политичка пензионерка, мада званично то јесте.

Активна пензионерка, додуше. Има уговор са агенцијом „Хари Вокер”, водећом која познате личности заступа у њиховој главној послекаријерној активности: држању говора. Тарифа јој је 200.000 долара по наступу, углавном пред пословним удружењима и лобистичким организацијама.

Сем тога, партнер је у породичној фондацији „Бил, Хилари и Челси Клинтон” која се бави решавањем глобалних проблема.

Званично, није кандидат за кандидата: још се не изјашњава да ли ће се опет борити за председничку номинацију Демократске партије, али од како је престала да буде шефица дипломатије, о томе се говори кад год се помене.

Име јој је у сталном оптицају, али и више од тога. Већ су основана два „политичко акциона комитета” (ПАК), организације које су овде, од како је Врховни суд корпорацијама омогућио да без ограничења троше за избор (или неизбор) неког кандидата, помоћна тела претендената на неки изборни положај, а пре свега председнички. По закону, кандидати не смеју да буду у званичној вези са тим комитетима, али нико овде није наиван: нека врста политичке координације свакако постоји.

Главни посао ПАК је да „построје” донаторе, обезбеди имејл адресаре за кампањску пропаганду, врше истраживања јавног мњења... То за Клинтонову већ обављају комитети „Спремни за Хилари” и „Приоритети САД”, који су били толико приљежни, да је она она морала да преко својих изасланика интервенише и обезбеди да се не „сударају”.

Избор председника у Америци је један изузетно дуг и компликован процес који кулминира првог уторка у новембру у години „великих избора”, када се поред чланова Конгреса, делегата скупштина савезних држава, гувернера и других изборних функционера, гласа и за личност која ће бити станар Беле куће.

То је својеврсни политички маратон, који формално почиње интерним партијским („прајмарис”) изборима у Њу Хемпширу и Ајови у пролеће изборне година, а незванично чак и три године пре изборног дана. „Невидљиви прајмарис” за 2016. почели су у ствари пре неколико месеци: то је утакмица изван очију јавности,  да се обезбеди подршка кључних личности у партији, интересних група које су уз њу, кампањских професионалаца – и партији наклоњених медија.

У овој сложеној игри није све како изгледа на први поглед: у анализи агенције „Блумберг” наводи се да се на вагу стављају идеологија, позиција потенцијалног кандидата у партији, али пре свега његова (или њена) „изборност” – шансе у главној трци.

У случају Хилари Клинтон, утисак је да је ова фаза већ завршена. „Политико”, портал који помно прати збивања у вашингтонској елити, у добро истраженој анализи тврди чак да она (и њен штаб) већ увелико воде „тајну кампању”, чији је циљ да се реши главни проблем: да се око ње окупи иста коалиција коју је 2008. за сабе обезбедио Обама: младих, мањина, геј и лезбејске популације и оних који су партијски неопредељени, али се сврставају уз кандидата који успе да их за то мотивише.

„Политко” за то износи више доказа, али главни је упркос тајанствености поменуте кампање, видљив голим оком: име Хилари Клинтон је стално у медијима, иако сви догађаји у којима учествује нису јавни. У њеној орбити је већ више од 30 искусних политичких професионалаца, бивших њених и сарадника супруга Била Клинтона, а према њој се окрећу и они који би да на време стану у ред за поделу функција у њеном „режиму”.

Међу демократама, засад је само потпредседник Џо Бајден (71), најавио да ће учествовати у председничкој трци, а као могући кандидат помиње се и гувернер Мериленда Мартин Омејли.

Истраживање које је спровео новински сајт „Меклачи” са својим маркетиншим партнером, показује међутим да Клинтонова има петоструку предност у односу на сваког потенцијално ривала из редова демократа.

За њу је, према актуелним проценама, и партијски естаблишмент.

„Ово што се догађа у вези са Хилари, кад је реч о раном тајмингу и обухвату, без преседана је и показује колико је Демократска странка уједињена иза њене потенцијалне кандидатуре”, цитирао је „Вашингтон пост” неименованог инсајдера.

Остаје још само да се она изјасни. Да то учини у овако раној фази, није изгледно, а није ни политички пристојно: тиме би показала неку врсту похлепе за влашћу. А сем тога, политички је профитабилније да то од ње затраже други.

Али пошто је на неки начин ипак „крунисана”, пажња се окреће према томе шта то значи за републиканце: да ли се тиме њихове шансе да 2016. преотму Белу кућу смањују? У њиховим редовима нема тако истакнуте личности која би и приближно имала статус који код демократа има Клинтонова. Досад је најчешће помињан гувернер Њу Џерсија Крис Кристи, али његова каријера је, после афере са блокадом моста за Менхетн да би се казнио градоначелник малог града који га није подржао, сасвим неизвесна.

Међу конзервативцима се, поред политички умереног Кристија, као могући претенденти помињу углавном не баш претерано искусни представници млађе гарде који имају подршку ултрарадикалне „Чајанке”: санатор из Кентакија Ренд Пол који је први пут изабран тек 2010, као и сенатор из Тексаса Тед Круз који је у Конгрес ушао 2012 – дакле личности које би на националној сцени биле у дубокој сенци Хилари Клинтон.

Сем тога, опет се очекује исцрпљујућа унутарпартијска битка за номинацију међу републиканцима, у којој ће, као што је то био случај 2012, када је као победник изашао Мит Ромни, они пред јавношћу проветравити сопствени прљав веш.

То, међутим, не значи да Хилари Клинтон нема слабости: непобедивом се чинила и 2008, па је ипак изгубила још у полуфиналу. Штавише, поједини републикански лидери, попут председника Републиканског националног комитета (номинално шеф партије) Рајнс Прибусa, мисле да би било добро ако би она била кандидат демократа, јер је њен политички пртљаг „пун скандала”.

Прибус није објаснио на које скандале је мислио: онај око погибије четворице америких дипломата, укључујући и амбасадора, у Бенгазију, зато што Стејт департмент с њом на челу није организовао адекватно обезбеђење, већ је потрошен и у медијима и у Конгресу.

Или то значи да републиканци неку муницију држе у резерви.