Моја горка и топла очевина

Чачак – Крајем прошле године у издању београдског „Службеног гласника”, у едицији „Гласови”, објављено је ново дело Миленка Пајића „Очевина”. Овај писац објавио је до сада 38 књига, од тога девет збирки приповедака и седам романа. Заступљен је у дванаест антологија. Добитник је десет угледних награда за књижевно и уметничко стваралаштво. Свака нова књига је леп повод за разговор са аутором.

О чему пишете у новој књизи?

Између корица ове књиге сместио сам изабране делове своје духовне очевине. Моје наслеђе није материјалне него духовне природе. Осим интимних сећања на детињство и одрастање, затим драгих успомена на ближње, роман садржи и повести о пресудним догађајима из породичне хронике. Ова књига је први том из будућег породичног циклуса. Наравно, ја сам баштиник опште и домаће, светске и српске културе и књижевности и зато се радо бавим и тим делом свог наслеђа.

Широк је спектар личности у вашем роману. Од вама најближих до „духовних рођака”?

Јунаци „Очевине” су моји ближњи (отац, мајка, ујак, брат), затим другови, пријатељи и суседи, људи са којима сам провео већи део живота, које волим, поштујем и добро познајем. Моји јунаци су, такође, и необични људи из нашег краја, тзв. чудаци и особењаци, које често сусрећем и трудим се да их разумем. Ликови моје књиге су и бројни писци и уметници са којима делим књижевне идеале, као и моралне и естетске назоре. Изабравши их за узоре и учитеље, читајући њихове књиге, укључујући и аутобиографске текстове, зближио сам се с њима. Они су постали битан део моје животне и креативне свакодневице. Тако сам за своје духовне рођаке прихватио Кафку, Андрића, Киша, Џојса, Вајлда, Миљковића и друге.

Каква је књижевна форма „Очевине”?

Избор жанра увек је битан, а често пресудан за успех књиге код читалаца и критике. Држим да свака тема има своју оригиналну и непоновљиву форму; само је потребно бити довољно стрпљив и вешт па је пронаћи и дефинисати. Тако овај роман почиње (и завршава се) описом путовања, дакле у облику свакодневног путописа, онако како и иначе почиње (и завршава се) сваки мој радни дан. Путујем од Пожеге до Чачка (и натраг); путујући размишљам, читам, разговарам са сапутницима, гледам пејзаж... Може се рећи да је цео роман временски сажет у један дан. Тај дан, испуњен кретањем, причама, округао као цео живот, одједном бива осмишљен, посебан. Када се креће и путује човек покреће ланац догађаја, учествује у дешавањима и зна да је жив. Ако правим садржајем испуни један дан, испунио је цео живот.

Вама је битан однос документа и књижевног текста?

Писма и преписка су нарочита врста докумената. Писма садрже оно неопходно зрно истине, везу са реалношћу, са пресним животом, а то је неопходно за добар роман. Увек ме је занимао тај однос факта и фикције, зависност реалности и маште. У „Очевини” сам посебно радио на том плетиву, на изукрштаним и повратним везама између јаве и имагинације. Невероватна понављања у различитим временима, поклапања и случајности међу судбинама намеће стварност, а довршава и поентира уметност.

Има ли у новој књизи каквих изненађења?

Бије ме глас да експериментишем и да увек располажем новинама. А ја бих на то казао да само тражим најбоље решење за своју тему. Неке ствари најавио сам у претходној књизи есеја („Глечер у мрежи”, Службени гласник, 2010), а неке друге у раније објављеним књигама. Добро би било подсетити се и других мојих књига у којима сам бивао инвентиван („Пут у Вавилон”, „Нове биографије”, „Трилогија о Костићу”, „Мерилин”– филмски роман, „Радивоје говори”,етно-роман) како би се боље разумела ова нова. „Очевина” садржи читав низ тзв. графолексема које освежавају и обогаћују текст. Искористио сам и опцију Font Colors којом располажу сви рачунари, па се може рећи да су нека поглавља обојена, изабране речи у тексту добиле су одговарајућу боју итд.

И на крају: каква је ваша „Очевина”?

Када сам завршио овај рукопис пре више од две године био сам задовољан и чинило ми се да сам тачно изразио тему духовног завичаја и културног наслеђа. Велики, исцрпљујући подухват био је иза мене. Све је било на свом месту, свака реч, сваки догађај, баш онако како сам замислио... Када је недавно књига изашла из штампе, када сам је најзад имао у рукама и поново прелистао – била је некако другачија. То је један чудан осећај који обузме ствараоца кад се сусретне са новим делом. Личности, теме и дешавања биле су тек сада у животном, у судбинском складу. Ујакова голгота на Голом отоку, никада незавршени разговор – обрачун с оцем, ламент над неоствареним промашеним љубавима, недовољна блискост с ближњима... Посебно су одјекнули наслови појединих поглавља: Последња писма писана руком, Речник туге, Неприлагођени, Кључна реч: мржња, Разговор мртвих, Није знала да зна... Књигу сам сагледао сасвим јасно, у правом светлу, онакву каква она заиста јесте. Из ње су зрачила предуго потискивана осећања, наметали се подсвесни садржаји, казано је и оно што је било скривено или досад прећуткивано. Био сам приморан да признам самом себи: моја „Очевина” је сетна, болна и горка... Затим: искрена, топла и лепа. Као њен власник знам да сам богат човек. Располажем дубоким сазнањима, греје ме истина (и кад је непријатна). Имам одане пријатеље, непрегледна поља сећања. Ризница снова увек ми је на располагању... А све то, признаћете, и није тако мало.