Moja gorka i topla očevina

Čačak – Krajem prošle godine u izdanju beogradskog „Službenog glasnika”, u ediciji „Glasovi”, objavljeno je novo delo Milenka Pajića „Očevina”. Ovaj pisac objavio je do sada 38 knjiga, od toga devet zbirki pripovedaka i sedam romana. Zastupljen je u dvanaest antologija. Dobitnik je deset uglednih nagrada za književno i umetničko stvaralaštvo. Svaka nova knjiga je lep povod za razgovor sa autorom.

O čemu pišete u novoj knjizi?

Između korica ove knjige smestio sam izabrane delove svoje duhovne očevine. Moje nasleđe nije materijalne nego duhovne prirode. Osim intimnih sećanja na detinjstvo i odrastanje, zatim dragih uspomena na bližnje, roman sadrži i povesti o presudnim događajima iz porodične hronike. Ova knjiga je prvi tom iz budućeg porodičnog ciklusa. Naravno, ja sam baštinik opšte i domaće, svetske i srpske kulture i književnosti i zato se rado bavim i tim delom svog nasleđa.

Širok je spektar ličnosti u vašem romanu. Od vama najbližih do „duhovnih rođaka”?

Junaci „Očevine” su moji bližnji (otac, majka, ujak, brat), zatim drugovi, prijatelji i susedi, ljudi sa kojima sam proveo veći deo života, koje volim, poštujem i dobro poznajem. Moji junaci su, takođe, i neobični ljudi iz našeg kraja, tzv. čudaci i osobenjaci, koje često susrećem i trudim se da ih razumem. Likovi moje knjige su i brojni pisci i umetnici sa kojima delim književne ideale, kao i moralne i estetske nazore. Izabravši ih za uzore i učitelje, čitajući njihove knjige, uključujući i autobiografske tekstove, zbližio sam se s njima. Oni su postali bitan deo moje životne i kreativne svakodnevice. Tako sam za svoje duhovne rođake prihvatio Kafku, Andrića, Kiša, Džojsa, Vajlda, Miljkovića i druge.

Kakva je književna forma „Očevine”?

Izbor žanra uvek je bitan, a često presudan za uspeh knjige kod čitalaca i kritike. Držim da svaka tema ima svoju originalnu i neponovljivu formu; samo je potrebno biti dovoljno strpljiv i vešt pa je pronaći i definisati. Tako ovaj roman počinje (i završava se) opisom putovanja, dakle u obliku svakodnevnog putopisa, onako kako i inače počinje (i završava se) svaki moj radni dan. Putujem od Požege do Čačka (i natrag); putujući razmišljam, čitam, razgovaram sa saputnicima, gledam pejzaž... Može se reći da je ceo roman vremenski sažet u jedan dan. Taj dan, ispunjen kretanjem, pričama, okrugao kao ceo život, odjednom biva osmišljen, poseban. Kada se kreće i putuje čovek pokreće lanac događaja, učestvuje u dešavanjima i zna da je živ. Ako pravim sadržajem ispuni jedan dan, ispunio je ceo život.

Vama je bitan odnos dokumenta i književnog teksta?

Pisma i prepiska su naročita vrsta dokumenata. Pisma sadrže ono neophodno zrno istine, vezu sa realnošću, sa presnim životom, a to je neophodno za dobar roman. Uvek me je zanimao taj odnos fakta i fikcije, zavisnost realnosti i mašte. U „Očevini” sam posebno radio na tom pletivu, na izukrštanim i povratnim vezama između jave i imaginacije. Neverovatna ponavljanja u različitim vremenima, poklapanja i slučajnosti među sudbinama nameće stvarnost, a dovršava i poentira umetnost.

Ima li u novoj knjizi kakvih iznenađenja?

Bije me glas da eksperimentišem i da uvek raspolažem novinama. A ja bih na to kazao da samo tražim najbolje rešenje za svoju temu. Neke stvari najavio sam u prethodnoj knjizi eseja („Glečer u mreži”, Službeni glasnik, 2010), a neke druge u ranije objavljenim knjigama. Dobro bi bilo podsetiti se i drugih mojih knjiga u kojima sam bivao inventivan („Put u Vavilon”, „Nove biografije”, „Trilogija o Kostiću”, „Merilin”– filmski roman, „Radivoje govori”,etno-roman) kako bi se bolje razumela ova nova. „Očevina” sadrži čitav niz tzv. grafoleksema koje osvežavaju i obogaćuju tekst. Iskoristio sam i opciju Font Colors kojom raspolažu svi računari, pa se može reći da su neka poglavlja obojena, izabrane reči u tekstu dobile su odgovarajuću boju itd.

I na kraju: kakva je vaša „Očevina”?

Kada sam završio ovaj rukopis pre više od dve godine bio sam zadovoljan i činilo mi se da sam tačno izrazio temu duhovnog zavičaja i kulturnog nasleđa. Veliki, iscrpljujući poduhvat bio je iza mene. Sve je bilo na svom mestu, svaka reč, svaki događaj, baš onako kako sam zamislio... Kada je nedavno knjiga izašla iz štampe, kada sam je najzad imao u rukama i ponovo prelistao – bila je nekako drugačija. To je jedan čudan osećaj koji obuzme stvaraoca kad se susretne sa novim delom. Ličnosti, teme i dešavanja bile su tek sada u životnom, u sudbinskom skladu. Ujakova golgota na Golom otoku, nikada nezavršeni razgovor – obračun s ocem, lament nad neostvarenim promašenim ljubavima, nedovoljna bliskost s bližnjima... Posebno su odjeknuli naslovi pojedinih poglavlja: Poslednja pisma pisana rukom, Rečnik tuge, Neprilagođeni, Ključna reč: mržnja, Razgovor mrtvih, Nije znala da zna... Knjigu sam sagledao sasvim jasno, u pravom svetlu, onakvu kakva ona zaista jeste. Iz nje su zračila predugo potiskivana osećanja, nametali se podsvesni sadržaji, kazano je i ono što je bilo skriveno ili dosad prećutkivano. Bio sam primoran da priznam samom sebi: moja „Očevina” je setna, bolna i gorka... Zatim: iskrena, topla i lepa. Kao njen vlasnik znam da sam bogat čovek. Raspolažem dubokim saznanjima, greje me istina (i kad je neprijatna). Imam odane prijatelje, nepregledna polja sećanja. Riznica snova uvek mi je na raspolaganju... A sve to, priznaćete, i nije tako malo.