Крик наде пробудиће равнодушног

Одувек сам желео да будем приповедач, зато сам почео да изучавам ликовну уметност, али ми то очигледно није било довољно, каже грчки сценариста и редитељ Александрос Авранас (Лариса, 1977), некадашњи студент Универзитета уметности у Берлинукоји је сликарско платно брзо заменио филмским. После једног кратког и једног документарног филма (оба су имала прегршт награда и успешан фестивалски живот), Авранас је снимио и дебитантски дугометражни играни филм „Госпођица Насиље“ и тријумфовао на 70. Венецијанском фестивалу освојивши „Сребрног лава“ за најбољу режију, Пехар Волпи за глумца Темиса Пануа и награду жирија критике Федеора за најбољи филм јубиларне Мостре.

Венецијански лауреат, аутор једног од најбољих европских филмова, каже да је почаствован позивом Емира Кустурице да учествује на Кустендорф фестивалу, на који стиже већ у недељу, и поносан што ће његов филм бити приказан у програму „Савремене тенденције“ заједно са филмовима Паола Сорентина, Асгара Фархадија, Гиљерма Аријаге и Ђанфранка Розија...

Две велике награде у Венецији, а филм је дебитантски, да ли сте тако нешто могли да сањате?

Ни у најлепшем сну! За мене је награда била већ то што је мој филм одабран за главни такмичарски програм јубиларне Венеције. Овакав расплет нисам очекивао.

И сад Холивуд већ чека на вас?

Ха, ха! Да, сигурно! Ако ми за следећи филм Холивуд пружи прилику, зашто да не, али само ако будем радио са људима са којим делим исту мотивацију и инспирацију. После светске премијере у Венецији прилазили су ми многи агенти укључујући и неколико агената из Велике Британије и Лос Анђелеса, људи чији је сензибилитет снимања филмова сличан мом и једва чекам да видим где ће све то да иде. Живот је пун могућности, а ја пун идеја.

Мање је таквог ентузијазма у Грчкој?

Ситуација у Грчкој је веома тешка. И за живот и за стваралаштво. Међутим, имам утисак да су грчки филмски аутори, који немају подршку од стране владе или локалних институција и субвенција, сада независнији и знатно слободнији да изразе своје идеје. У сваком случају, снимају боље филмове.

Шта ви мислите да је још разлог знатно побољшаног квалитета грчког филма, усред тешке економске кризе и беспарице?

Зато што грчки аутори сада имају јачу потребу да говоре о стварима које су проблематичне у нашем друштву. Наши филмови се баве важним питањима и више него пре говоре о стварима које треба да се промене. Ангажованији су, храбрији, критичкији, продукције су скромне, али знатно независније.

И ви се у филму „Госпођица Насиље“ бавите важним питањима, али онима која нису искључиво у вези са Грчком или Европом, већ тиште читав свет?

Сматрао сам да је у контексту актуелне друштвене и моралне кризе неопходно говорити о насиљу, и то оном које се догађа унутар породице, која би требало да буде најсигурније и најтоплије место за сваког човека. Насиље над децом, женама, злостављање чланова сопствене породице ужасан је злочин, који се најчешће прикрива, прећуткује. Радије се од њега окреће глава на другу страну, него да се он открије, законски и морално осуди. Физичко и сексуално насиље унутар породице као да је још увек табу тема.

Инспирацију за филмску причу нисте пронашли у Грчкој?

Инспирацију за ову и овакву филмску причу пронашао сам у Берлину где сам студирао и живео. Био сам тамо 2002. године када је једанаестогодишња девојчица извршила самоубиство, после чега је откривено да је била жртва ужасног насиља унутар породице. Био сам шокиран преко сваке мере, неспособан да разумем разлог да неко тако млад одузме себи живот. „Госпођица Насиље“ је мој начин да покушам да разумем овакву трагедију. Сцена самоубиства девојчице, скоком са балкона током прославе свог једанаестог рођендана, инспирисана је тим истинитим догађајем у Немачкој.

Породица из вашег филма, нарочито монструозан лик патер фамилијаса, добар је пример како се економска криза одразила на сваки ниво друштва?

Јесте, али економски разлози нису довољни да објасне овај злочин. Ствари су и сложеније и дубље. У првом делу филма ви не видите насиље, не схватате разлоге за самоубиство девојчице, само осећате дашак злокобне атмосфере што се рађа из чудних реакција осталих чланова породице које, попут механичких лутака, покреће и окреће највећи ауторитет – отац породице. Наоко узоран, одговоран, поштован и брижан припадник ниже средње класе. Било ми је важно да га у почетку гледалац види онако како га види и прихвата друштво.

А онда постајете све експлицитнији, до суровости, не дате нам да затворимо очи?

Покушавао сам толико тога да избегнем да ставим у филм, да сакријем, али једноставно то није било могуће. Јер, ово је тешка прича и гледалац то мора осетити. Мора проћи кроз тешко и депресивно искуство мојих протагониста, иначе причу неће разумети. Како разумети да је глава породице и деда и отац својим унуцима!

Ваш филм је и крик наде за све оне који трпе свакодневно насиље?

Надам се да ће и други делити ваше мишљење и бићу срећан ако мој филм охрабри жртве, да се насиљу супротставе тако што ће срушити зид ћутања. Надам се и да ће многи мој филм доживети и као корисну лекцију против равнодушности и себичности које су завладале данашњим друштвом.

-----------------------------------------------------------

Деца и родитељи дали максимум

Из филма „Госпођица Насиље“ Александроса Авранаса

„Госпођица Насиље“ је психолошки сложена драма у којој је допринос глумаца, од најмлађих до најстаријих, немерљив?

Морам да одам огромно признање деци у мом филму и њиховим родитељима који су ми помогли да из њих добијем максимум, а да их не оптеретим страхотама о којима филм говори. Темис Пану је веома познати грчки, пре свега, позоришни глумац и заиста нисам могао никога другог да замислим у лику узорног грађанина а оца монструма, до њега. Елени Русину као његова ћерка и највећа жртва и Рени Питаки, као мајка, фантастичне су глумице. Са њима сам још током проба пронашао прави пут до градње поремећеног односа унутар породице у којој владају страх, безнађе и завет ћутања.