Правда за Дилана

За неколико месеци париски суд ће покренути тужбу против америчког држављанина Роберта Алена Зимермана због ширења расне, националне и верске мржње. Дотични је светски познат као Боб Дилан, а тужила га је хрватска заједница у Француској, јер је стао у одбрану Срба, изјавом у француском магазину „Rolling Stones” из 2012. Он је о свом ангажману у покрету људских права у САД рекао: „Ако вам је Кју клукс клан у крви, црнци је могу осетити, чак и данас. Баш као што Јевреји могу осетити крв нациста и Срби крв Хрвата.”

Хрватска заједница у Француској га тужи због упоређивања Хрвата са нацистима. Тужба је подигнута недавно, током Диланове посете Паризу, када је добио француску Легију части. Хрвати су овог пута ударили на једну култну личност коју је амерички председник Обама одликовао најзначајнијим цивилним одликовањем – Орденом слободе, и то пропратио речима да од њега нема већег гиганта у америчкој музици. И у Хрватској воде својеврсну кампању против Дилана, а неке радио-станице су га избациле са свог музичког репертоара.

Да ли Дилан може бити приморан да се извињава Хрватима или да плати одштету или пак да заглави и робију? Према француским законима који су осетљиви на тему „говора мржње”, то је врло могуће. Формално гледано, он је један народ упоредио с нацистима и расистима из ККК, а то је данас у ЕУ тешко допустиво. Још један вероватан разлог за тужбу у Француској јесте тај што би Дилана било јако тешко осудити за такву изјаву у САД у којој је он један од великана модерне поп културе и покрета за људска права.

Да ли Дилан у овој борби са хрватском националистичком кампањом може остати усамљен? Не, нипошто. Дужност је сваког ко се бави историјском истином о геноциду над Србима у НДХ у Другом светском рату и о прогону крајишких Срба 1995. да помогне америчкој рок легенди да истраје на ономе што је изјавио. Нарочито је дужност Срба и српске владе да подрже Дилана на сваки начин у борби и за истину о Србима о којој се данас тако мало говори. Свака организована и самосвесна заједница која је преживела такво стравично мучеништво и патње би као небески дар доживела изјаву глобално познатог певача и композитора. Свакако би максимално искористила шансу и да маргинализовану и потиснуту истину о злочинима и неправдама преко неког овако познатог промовише у свету.

Зашто је уопште потребно писати о овоме кад се тако нешто код сваког народа подразумева? Зато што се очигледно то на нас не односи. Да је другачије да ли би та Диланова изјава добила тако скроман публицитет у Србији? Да је другачије, сигурно би српска елита, влада и дијаспора дале своју подршку отварању историјског досијеа о геноциду над Србима у двадесетом веку. Међутим, политичаре то или не занима или пак не желе да се замере Загребу и Западу покретањем приче о српском страдању на овим просторима, а пре свега на територији НДХ и Хрватске у прошлом веку и о расистичким и антисрпским испадима ове године. Наша интелектуална елита је такође незаинтересована за покретање оваквих тема, јер јој је то „ретро”, а њени припадници не желе да ризикују да им то негативно утиче на каријеру или добијање пројеката које одобравају странци. Дијаспора је као и домаћа политичка сцена – слаба, расцепкана и подељена по више основа, те као таква неспособна да формира национални лоби који би се и тужбама, ако је потребно, борио како за националну ствар тако и за универзалну истину о злочинима. Томе доприноси и недостатак воље политичке елите да се дијаспора организује и уједини у активностима које би помогле да се потиснута истина о Србима и Србији пласира у свету.

Ситуација је данас таква да је Хрватска спремна да се и тужбама бори против историјске истине да су Срби у НДХ били третирани као Јевреји од нациста, док Срби (у Србији и ван ње) нису спремни да са друге стране ту и такву истину подрже и на блажи и мање радикалан начин. Срамотно је за српске медије да је чак и у загребачком ,,Јутарњем листу” објављен коментар Јурице Павичића који говори да је Дилан говорио истину кад је реч о патолошки мрзитељском односу према Србима.

Неко ће рећи да смо изгубили ратове, да смо после петог октобра постали протекторат и да нам није допуштено оно што се толерише Хрватској. Заиста, замислимо да се у Србији дешава нешто попут онога што се дешава у РХ – прогон ћирилице и масовно скандирање нацистичких усташких слогана „за дом спремни” – каква би била реакција Брисела и Вашингтона. Наравно жестока. Но и поред свих пораза и свих комесара глобализма који су инсталирани у наше медије, културу и науку, верујемо да се нешто ипак може учинити. Барем нека тужба за прогон ћирилице од групе грађана или барем орден за Дилана. Толико дугујемо њему, али и себи да бисмо сачували остатке националног достојанства и самопоштовања.

Политички аналитичар