Школа за обдарене ђаке по Менсином програму

Осмолетка „Ђуро Стругар” је, ове недеље, домаћин најдаровитијим основцима новобеоградских школа. Најмлађи међу њима иду у трећи разред, најстарији су петаци, има их више од 40 а сви су радознали, расположени за одгонетање загонетних прича и то такмичећи се у брзом размишљању и закључивању. Препознавши да ти клинци могу да постигну много више од онога што се од њих очекује у школи њихови учитељи, наставници, школски педагози и психолози препоручили су их за бесплатну петодневну школицу за обдарене ђаке. Ту предавања нема – замењена су разговорима деце и предавача. Несвакидашњичасови утемељени су на програму креативног приступа настави који су осмислили челни људи Менсе Србије. Реч је о НТЦ систему учења чије име потиче од почетних слова Никола Тесла центра – одсека за даровиту децу Менсе Србије.

Оснивач Менсе у бившој Југославији, дугогодишњи члан, а био је и председник, Комитета светске Менсе – Ранко Рајовић, јуче је био предавач у школици за даровите основце.    

– У светској Менси видео сам да у неким државама, не у Србији јер код нас се такво истраживање није радило, од 20 даровите деце на хиљаду малишана своје потенцијале неће успети да оствари 17, што је катастрофа. Од те деце зависи будућност друштва. Озбиљне државе много улажу у рад са даровитом децом јер им се то враћа петоструко. Код нас није постојао систем за рад са талентованим малишанима. Због тога смо унутар Менсе Србије формирали НТЦ систем учења – објашњава Рајовић и напомиње да је суштина програма развој мозга, а репродуктивно учење је погрешно. Можемо нешто да поновимо 20 или 30 пута и опет ћемо заборавити, а понављање је код нас главна стратегија за учење.

– Не сме да буде тако, зато користимо познате светске али и методе које смо сами осмислили да помогнемо деци да науче да размишљају, да повезују оно што уче – разјашњава Рајовић.

Загонетне приче и питања којима дечју пажњу осваја Урош Петровић, књижевник али такође утемељивач НТЦ система, су огледало вишег нивоа учења – функционалног учења које нашој деци недостаје, не спори Ранко Рајовић. Он је запазио да родитељи често „гурају” своју децу у овакве радионице зато што су оне у начелу за све клинце, али апелује да маме и тате морају разумети да се малишани који нису даровити у друштву талентованих вршњака не осећају лагодно, не сналазе се и није им лепо. 

--------------------------------------------------- 

Шта повезује уплашену кртицу и слово „м”

Талентована деца воле креативан приступ настави (Фото Општина Нови Београд)

Три дечака и три девојчице седе за истим столом. Међу њима двојица трећака ОШ „Ђуро Стругар” умно се надмећу. Војин Бојић поставља загонетно питање.

– Шта повезује уплашену кртицу и слово „м”?.

Коста Каличанин наглас размишља: – Уплашена? Има ли то везе са римском словом „М”, односно са бројем 1.000?

Војин потврдно климну главом.

Коста победоносно одгонетну: – Кртици срце лупа 1.000 пута у секунди када се уплаши. 

--------------------------------------------------- 

Загонетна питања подстичу размишљање

Загонетно питање, на пример, гласи:

„Шта је то – може да стане у шаку и док је тих димензија увек се носи у торби?” Одговор сва деца знају јер су то учила у школи, али питање није постављено онако како то у уџбеницима обично бива и морају да размишљају.

– ’Стане у шаку’, значи мало је. ’Док је тих димензија’, сугерише да је реч о живом бићу које расте. ’Увек се носи у торби’, намеће потпитање: које живо биће се док је мало носи у торби, а деца тада већ знају одговор – беба кенгура. У лекцији из биологије за ученике петог разреда пише овако: ’Беба кенгура дугачка је два и по центиметра и док је тако мала мама је увек носи у торби’. Типично питање у Европи после такве лекције било би: колико је дугачка беба кенгура? Очекивањем тачног одговора проверава се знање, не размишљање, а поента образовања треба да буде размишљање. То потврђује и фамозни ПИСА тест на коме европска деца веома заостају за вршњацима из Азије, а резултати наше деце су међу најлошијима у Европи – закључује Ранко Рајовић.