Тијана обара баријере

Двадесетдвогодишња Тијана није успела да оствари свој сан, да студира енглески и постане преводилац можда и зато што у школи у Ужицу није било услова за образовање деце са посебним потребама. Због тога је она после четвртог разреда осмолетке морала да прекине редовно школовање.

– Од петог разреда је кабинетска настава, а ја нисам могла да прелазим из кабинета у кабинет. Директор није хтео да дозволи да се за одељење у којем сам ја настава из свих предмета одвија у једној истој учионици – објашњава уз осмех Тијана Петровић која је касније наставила да стиче основно образовање, али ванредно. Успела је ипак да добро научи енглески и овлада рачунарском техником, захваљујући курсевима из енглеског и информатике организованим у оквиру Удружења дистрофичара Златиборског округа.

У време када је Тијана стасала за пети разред у Србији се није ни знало за персоналне асистенте који су у развијеним земљама већ одавно постојали и помагали инвалидима у свакодневном животу. А да је она уз себе имала асистента вероватно би много више постигла у животу, упркос томе што болује од мишићне дистрофије.

– Таква помоћ је инвалидима неопходна, посебно у нашој земљи где на сваком кораку постоје и архитектонске и баријере у главама људи. Уколико се школујеш или радиш, треба неко да ти помогне да дођеш до аутобуске станице, да уђеш у аутобус, да пређеш улицу, уђеш у продавницу, стигнеш у школу или на радно место... У томе велику улогу свуда у свету имају персонални асистенти које плаћа држава, а код нас то ради породица ако је имаш: мајка, отац, брат, сестра. Или ако имаш новац да некоме платиш те услуге – прича Тијана и указује на то да се и у Србији ситуација полако мења набоље.

Доказ је и то што и она сада има персоналног асистента. "Освојила" га је захваљујући пројекту реализованом у њеном удружењу. А додељен јој је јер је свакодневно веома ангажована у удружењу чији је потпредседник и пи-ар менаџер. Пошто живи на Златибору због боље климе, Тијана свако јутро силази у Ужице где је седиште њеног удружења.

– Персонални асистенти се и даље ретко и тешко добијају у Србији. Али их ипак има. Рецимо, једна девојка из нашег удружења студира у Новом Саду. Добила је за асистента студента коме за обављање тог посла у тамошњем студентском дому следују бесплатан смештај и исхрана. У Ужицу инвалидима "прискачу" у помоћ и војници. Реч је о Ужичанима који су на цивилном служењу војног рока. Распоређени су и у наше удружење и много нам помажу. Прате нас до поште, помажу нам да платимо рачуне, да завршимо разне административне послове по разним установама у граду, иду са нама на излете, уносе нас и износе из кола и слично – објашњава наша саговорница, наглашавајући да они ипак нису професионални персонални асистенти.

Према њеним речима, у Ужицу су сада много бољи услови за живот и кретање инвалида. У граду су направљене "рампе" тако да они могу самостално да се крећу у колицима. Направљени су за инвалиде и приступи продавницама, банкама, пошти, болници, дому здравља, хитној помоћи, СУП-у, позоришту, центру за социјални рад и запошљавање... Али не и биоскопу. У нови, пре месец дана отворени, биоскоп, урађен наводно по светским стандардима, не могу да уђу особе у инвалидским колицима.

– Онај стари је био бољи. Тамо сам без проблема одлазила – каже Тијана.

Она сматра да ће се све брже мењати када Србија усвоји конвенцију о правима особа са инвалидитетом. Код нас се не праве станови за инвалиде, нити можемо да конкуришемо за станове солидарности. Погледајте наше стамбене зграде. Све више се подижу четвороспратнице, без лифта, а у приземљу су локали. Где ту има места за инвалиде? На Западу је то сасвим другачије. Не мора се ићи далеко. Видите само Словенију. Тамо су у приземљу готово сваке зграде станови за инвалиде. Они су и урађени и опремљени на такав начин да одговарају потребама станара. Прекидачи и утичнице су тако постављени да људи из колица могу лако да их дохвате. Осим тога, тамо најчешће све функционише путем сензора, на глас – и осветљење, отварање врата, тоалети. Тамо на сваком месту, у школи, продавници, кафани, постоје тоалети и за инвалиде. И градски превоз је подешен за инвалиде који уживају многе повластице, а овде у Србији чак ни сви превозници не признају повластице за вожњу инвалида – упозорава Тијана и указује и на то да у нашој земљи није решено ни то где ће и како инвалиди провести старост.

"Када останемо без родитеља остају нам само две могућности: да дебело платимо некоме ко ће се о нама бринути или да одемо у неки од домова који су иначе у веома лошем стању. Тада дому припадају сва наша примања."

Са пуно енергије, ентузијазма и ведрине, Тијана говори о предстојећој акцији њеног удружења. Ради се на томе да се у Ужицу направи гинеколошка амбуланта за инвалиде. Биће ту специјалан гинеколошки сто, на пример. А и гинеколози и акушерске сестре ће проћи обуку за рад са инвалидима. Њено удружење је иначе веома активно. Организује едукативне и креативне радионице, друштвени клуб, разне семинаре, олимпијаде и друга спортска надметања. Тијана је, рецимо, својевремено освојила златну и сребрну медаљу у трци и маратону за електромоторна колица.