Tijana obara barijere

Dvadesetdvogodišnja Tijana nije uspela da ostvari svoj san, da studira engleski i postane prevodilac možda i zato što u školi u Užicu nije bilo uslova za obrazovanje dece sa posebnim potrebama. Zbog toga je ona posle četvrtog razreda osmoletke morala da prekine redovno školovanje.

– Od petog razreda je kabinetska nastava, a ja nisam mogla da prelazim iz kabineta u kabinet. Direktor nije hteo da dozvoli da se za odeljenje u kojem sam ja nastava iz svih predmeta odvija u jednoj istoj učionici – objašnjava uz osmeh Tijana Petrović koja je kasnije nastavila da stiče osnovno obrazovanje, ali vanredno. Uspela je ipak da dobro nauči engleski i ovlada računarskom tehnikom, zahvaljujući kursevima iz engleskog i informatike organizovanim u okviru Udruženja distrofičara Zlatiborskog okruga.

U vreme kada je Tijana stasala za peti razred u Srbiji se nije ni znalo za personalne asistente koji su u razvijenim zemljama već odavno postojali i pomagali invalidima u svakodnevnom životu. A da je ona uz sebe imala asistenta verovatno bi mnogo više postigla u životu, uprkos tome što boluje od mišićne distrofije.

– Takva pomoć je invalidima neophodna, posebno u našoj zemlji gde na svakom koraku postoje i arhitektonske i barijere u glavama ljudi. Ukoliko se školuješ ili radiš, treba neko da ti pomogne da dođeš do autobuske stanice, da uđeš u autobus, da pređeš ulicu, uđeš u prodavnicu, stigneš u školu ili na radno mesto... U tome veliku ulogu svuda u svetu imaju personalni asistenti koje plaća država, a kod nas to radi porodica ako je imaš: majka, otac, brat, sestra. Ili ako imaš novac da nekome platiš te usluge – priča Tijana i ukazuje na to da se i u Srbiji situacija polako menja nabolje.

Dokaz je i to što i ona sada ima personalnog asistenta. "Osvojila" ga je zahvaljujući projektu realizovanom u njenom udruženju. A dodeljen joj je jer je svakodnevno veoma angažovana u udruženju čiji je potpredsednik i pi-ar menadžer. Pošto živi na Zlatiboru zbog bolje klime, Tijana svako jutro silazi u Užice gde je sedište njenog udruženja.

– Personalni asistenti se i dalje retko i teško dobijaju u Srbiji. Ali ih ipak ima. Recimo, jedna devojka iz našeg udruženja studira u Novom Sadu. Dobila je za asistenta studenta kome za obavljanje tog posla u tamošnjem studentskom domu sleduju besplatan smeštaj i ishrana. U Užicu invalidima "priskaču" u pomoć i vojnici. Reč je o Užičanima koji su na civilnom služenju vojnog roka. Raspoređeni su i u naše udruženje i mnogo nam pomažu. Prate nas do pošte, pomažu nam da platimo račune, da završimo razne administrativne poslove po raznim ustanovama u gradu, idu sa nama na izlete, unose nas i iznose iz kola i slično – objašnjava naša sagovornica, naglašavajući da oni ipak nisu profesionalni personalni asistenti.

Prema njenim rečima, u Užicu su sada mnogo bolji uslovi za život i kretanje invalida. U gradu su napravljene "rampe" tako da oni mogu samostalno da se kreću u kolicima. Napravljeni su za invalide i pristupi prodavnicama, bankama, pošti, bolnici, domu zdravlja, hitnoj pomoći, SUP-u, pozorištu, centru za socijalni rad i zapošljavanje... Ali ne i bioskopu. U novi, pre mesec dana otvoreni, bioskop, urađen navodno po svetskim standardima, ne mogu da uđu osobe u invalidskim kolicima.

– Onaj stari je bio bolji. Tamo sam bez problema odlazila – kaže Tijana.

Ona smatra da će se sve brže menjati kada Srbija usvoji konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Kod nas se ne prave stanovi za invalide, niti možemo da konkurišemo za stanove solidarnosti. Pogledajte naše stambene zgrade. Sve više se podižu četvorospratnice, bez lifta, a u prizemlju su lokali. Gde tu ima mesta za invalide? Na Zapadu je to sasvim drugačije. Ne mora se ići daleko. Vidite samo Sloveniju. Tamo su u prizemlju gotovo svake zgrade stanovi za invalide. Oni su i urađeni i opremljeni na takav način da odgovaraju potrebama stanara. Prekidači i utičnice su tako postavljeni da ljudi iz kolica mogu lako da ih dohvate. Osim toga, tamo najčešće sve funkcioniše putem senzora, na glas – i osvetljenje, otvaranje vrata, toaleti. Tamo na svakom mestu, u školi, prodavnici, kafani, postoje toaleti i za invalide. I gradski prevoz je podešen za invalide koji uživaju mnoge povlastice, a ovde u Srbiji čak ni svi prevoznici ne priznaju povlastice za vožnju invalida – upozorava Tijana i ukazuje i na to da u našoj zemlji nije rešeno ni to gde će i kako invalidi provesti starost.

"Kada ostanemo bez roditelja ostaju nam samo dve mogućnosti: da debelo platimo nekome ko će se o nama brinuti ili da odemo u neki od domova koji su inače u veoma lošem stanju. Tada domu pripadaju sva naša primanja."

Sa puno energije, entuzijazma i vedrine, Tijana govori o predstojećoj akciji njenog udruženja. Radi se na tome da se u Užicu napravi ginekološka ambulanta za invalide. Biće tu specijalan ginekološki sto, na primer. A i ginekolozi i akušerske sestre će proći obuku za rad sa invalidima. Njeno udruženje je inače veoma aktivno. Organizuje edukativne i kreativne radionice, društveni klub, razne seminare, olimpijade i druga sportska nadmetanja. Tijana je, recimo, svojevremeno osvojila zlatnu i srebrnu medalju u trci i maratonu za elektromotorna kolica.