Иранац други пут међу Србима

Са филмом „Прошлост” славног иранског редитеља Асгхара Фархадија, добитника, „Сребрног” и „Златног медведа”, Златног глобуса и Оскара (за филм „Развод”), синоћ је на 7. Кустендорф фестивалу и званично отворен програм „Савремене тенденције”.

 Ово је други боравак Фархадија на Мећавнику, први пут га је Емир Кустурица угостио  2010. године, када је са филмом „О Ели” одушевио студенте филма из целог света са којима је разговарао и током мајсторске радионице. О новом филму Фархади ће сада говорити заједно са својом глумицом Беренис Бежо.

 И имаће шта да каже, јер је „Прошлост” филм филигранске режије, прeцизнo нaписaног сцeнaрија, oдличне глуме Бeрeнис Бeжo, Aлиja Moсaфe и Taхaрa Рaхимa и врхунског снимaтeљског рaда Maхмудa Кaлaриja. Причa o Ирaнцу кojи сe пoслe четири гoдинe oдсуствa врaћa у Пaриз (Moсaфa) дa би сe и фoрмaлнo рaзвeo oд жeнe (Бeжo) нa њeн зaхтeв, кaкo би сe oнa мoглa удaти другог (Рaхим), прeплићe сe сa свим мукaмa и дoживљajимa трoje мaлoлeтнe дeцe кoja пoстajу жртвe нeрaзумeвaњa кoмпликoвaнoг и нeсaвршeнoг свeтa oдрaслих и њихoвих, чeстo двoструких, мoрaлних стaндaрдa...

Оваква прича могла је да се догоди било где, али се ипак догодила у Паризу?

Ова прича, ипак, није могла да се догоди било где, јер се бави прошлошћу и било је потребно поставити је у град који одише прошлошћу, а то је Париз. Наравно, био сам опрезан да не злоупотребљавам историјски аспект Париза нити да будем близак ономе што је његова туристичка разгледница. У самом старту сам одлучио да кућу за своје ликове пронађем у предграђу, а да се Париз појављује у позадини.

Париз је за Вас ипак био непознат терен?

Јесте, и баш зато сам хтео да избегнем неке уобичајене замке. Филмски стваралац који ради у непознатом окружењу може лако да упадне у замку када пожели да истакне где се снимало и покаже све оне ствари које је његово око прво ухватило. Ја сам урадио супротно. Моја фасцинација архитектуром Париза је далеко у позадини, а мој поглед иза лепоте града. Било је лепо боравити у Паризу и снимати.

Рад је био другачији него у Ирану?

За мене не, у обе земље сам радио како и иначе радим, по истом моделу и принципима, али је стваралачко окружење другачије. У Француској средства за снимање филмова далеко већа и филм је више део индустрије, а креативност колективна. И драматургија је једноставнија. У мојим филмовима ликови се изражавају посредно, то је део моје културе. У Ирану је филм више процес индивидуалне креативности.

Такав процес у Вашем случају даје изванредне резултате,  зарад снимања француског филма нисте мењали процес писања и градње приче, али делимично јесте стил?

Пишем интуитивно, почињем кратким синопсисом и одмах постављам велики број питања и одговарајући на њих креирам и конструишем сваки лик. Моје приче нису написане на линеаран начин и ништа у њима не иде од а до б, већ је то конвергенција. Неколико паралелних прича се истовремено развија, приближава током заједничких ситуација и судара током расплета. Што се стила тиче, једина промена у односу на филмове какви су „Све о Ели” или „Развод”, у визуелном смислу јесте та да се у „Прошлости” камера креће мање и то зато да не би реметила унутрашње узнемирење ликова изазвано последицама догађаја из прошлости.

Лик иранског интелектуалца у филму „Прошлост” је тај који све друге ликове „гура” да говоре, да се отворе и разреше неспоразуме?

Не дефинишем своје ликове по националности. Њихово понашање је одређено ситуацијама и начином на који их доживљавају. У кризним ситуацијама и иначе све разлике међу људима, различитих националности и култура, имају тенденцију да нестану. Лик Иранца у овој причи је нека врста катализатора. Он друге ставља у стање да говоре о стварима које су дуго остале неизречене, али то не чини свесно или са неком намером.

Филм сте градили на појму сумње, ликове стављате у дилему и пред избор између две опције: прошлост или будућност?

То негде и јесте основно питање које постављам – треба ли неко да буде веран прошлости или треба да се ње окане и крене ка будућности. Сигурно је да сложеност данашњег живота повећава ову дилему. Једни теже разматрању будућности која је замагљена и непозната, а други мисле о прошлости која је нејасна и непрозирна. Данас живот има тенденцију да крене даље занемарујући прошлост, али се његова сенка надвија над нама свом тежином и често нас враћа назад.

Као главну јунакињу Мари, одабрали сте Беренис Бежо, како и зашто?

Први пут смо се срели током церемоније додела Златних глобуса и одмах сам је доживео као топлу и искрену особу, као једну од оних људи за које одмах осетите да можете да се повежете. Њен допринос филму „Артиста” за мене је била још једна потврда да је Беренис интелигентна глумица која зрачи позитивном енергијом и уз коју гледаоци уживају. Лик Мари је од свих других спремнија да се не заглави у прошлости и да крене даље, али је и лик чија је централна карактеристика сумња. Беренис није таква особа, није сумњичава по природи, али је већ на првим пробама доказала да може да одглуми сумњу.

-----------------------------------------------------------

Деца не лажу

И у „Прошлости” има пуно ликова деце?

Чини се да ја и не знам да направим филм без детета у њему, иако је веома тешко радити са децом. Међутим, њихово присуство увек доприноси атмосфери и утиче на емоције које поспешују ниво искрености. У мојим филмовима деца не лажу, осим ако су под притиском одраслих. Деца су сведоци и жртве одраслих.

-----------------------------------------------------------

Беренис Бежо: Код Фархадија нема безначајних гестова!

Беренис Бежо sa Златном палмом на Кустендорфу

„Пробе би почињале тако што би Фархади стао на чело наше мале глумачке колоне и почео да трчи. Ми за њим. Одмах је тако ставио до знања да је он шеф параде, а да ми треба да радимо само оно што он од нас тражи”, рекла је по освајању „Златне палме” 66. Кана, у интервјуу за „Политику”, француска глумица, а темпераментна Аргентинка Беренис Бежо. Проживевши са Фархадијем, како каже, сложено и исцрпљујуће, али невероватно корисно глумачко искуство, Бежоова је за „Политику” о редитељу рекла и следеће:  „Фархади не прича пуно. Он је кореограф. Он пажљиво оркестрира сваки покрет, сваки гест који би, иначе, изгледао безначајно. Код Фархадија нема безначајних гестова! Све је у функцији реконструкције реалног живота и стварних ликова”.