Обама се руковао са Великим братом

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Председник Барак Обама је, изашавши у петак пред нацију и свет да образложи реформу активности Националне безбедносне агенције (НСА), као и увек говорио елоквентно, али кад се оно што је рекао очисти од реторичких обрта, резултат је да се агресивна америчка тактика планетарног надзора свих комуникација у суштини не мења.

Притом је направио и неке појмовне акробације. По њему, шпијунирање није ако тајне службе усисавањем и складиштењем информација о телефонским разговорима, текстуалним порукама, имејл кореспонденцији и много чему још, обезбеђују животни досије сваког грађанина – већ само ако то користе. То што надзиру сваког без и трунке сумње да ради нешто незаконито – није битно.

Он јесте додуше козметички ограничио коришћење тих података, али њихово прикупљање ”на велико” се наставља. Тиме је, на велико разочарење оних који га памте из председнике кампање 2008. и сећају се његовох ставова као младог сенатора из Илноиса пре тога, по први пут званично прихватио наслеђе које му је оставио претходник, Џорџ Буш: џиновску орвелијанску апаратуру која још није показала своју сврсисходност у спречавању тероризма.

НСА није суштински обуздао: у добу када свака активност оставља неки дигитални траг, држава остаје ”Велии брат” који све то системски евидентира и чува, примењујући филозовофију да ће некад можда затребати. Тиме је само евентуално повећана безбедност плаћена сасвим извесним губитком дела слободе.

За Обаму наиме није нарушавање приватности то што НСА може да реконструише када, колико и са ким је неко разговарао, коме је слао поруке и шта је у њима, где је путовао и шта је све купио.

Он се тиме руковао са ”Великим братом”, за шта, истина, има легално покриће у Патриотском закону и другој регулативи за електронски надзор донетој после 11. септембра 2001. Крајњи резултат је да нема више скоро ничега што држава о неком не може да сазна, с тим што се захваљујући Едварду СНоудену, за то сада зна.

Још додуше не комплетно – у петак је обелодањен још један ”златни рудник” који експлоатише НСА: ес-ем-ес поруке са мобилних телефона. По свој прилици биће јошоткрића која ће бити запрепашћујућа, алиали не и изненађујућа.

Обама међутим није говорио о упадима у мреже интернет оператера, евидентирању имејл адресара и сличном. Кад је о томе реч, овде се увек напомиње да на мети нису Американци које од тога (донекле) штити њихов Устав, што значи да је шпијунирање у сваком погледу невиних грађанасвета рутинска ствар. Њих нема ко да заштити.

Граничници које је Обама поставио – то што ће за свако коришћење већ ускладиштених података НСА морати да тражи налог тајног суда – не мења суштину овлашћења ове тајне службе. У другој значајној напомени, председник је изнео и да се ограничења не односе на оне активности које испробавају и развијају нове могућности надзора.

”Америчке могућности су јединствене”, рекао је, ”и моћ нових технологија значи да је све мање техничких препрека за оно што можемо да урадимо. Зо подразумева специјалну обавезу да се питамо шта треба да радимо”, рекао је Обама, што лепо звучи, али практично мало значи.

Овдашњи аналитичари запажају и да је пренебегао шири проблем прикупљања свих података – а то је да ли то доноси више безбедности. Да то није случај, закључила је и специјална комисија коју је именовао, као и пресуда федералног суда у Вашингтону, који је методе НСА окарактерисао као ”вероватно неуставне”, о чему ће коначну реч тек дати Врховни суд.

Према уводнику ”Њујорк тајмса”, један од Обаминих највећих пропуста био је то што није признао да његовог говора не би било да Едвард Сноуден, према коме опет није показао нимало благонаклоности, медијима није доставио тајне документе НСА. Уводник уредника агенције ”Блумберг” пак оцењује да су Сноуденова открића јавности показала да глобални надзор води служба која је постала толико моћна да би застарели закони могли да је обуздавају.