Obama se rukovao sa Velikim bratom

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Predsednik Barak Obama je, izašavši u petak pred naciju i svet da obrazloži reformu aktivnosti Nacionalne bezbednosne agencije (NSA), kao i uvek govorio elokventno, ali kad se ono što je rekao očisti od retoričkih obrta, rezultat je da se agresivna američka taktika planetarnog nadzora svih komunikacija u suštini ne menja.

Pritom je napravio i neke pojmovne akrobacije. Po njemu, špijuniranje nije ako tajne službe usisavanjem i skladištenjem informacija o telefonskim razgovorima, tekstualnim porukama, imejl korespondenciji i mnogo čemu još, obezbeđuju životni dosije svakog građanina – već samo ako to koriste. To što nadziru svakog bez i trunke sumnje da radi nešto nezakonito – nije bitno.

On jeste doduše kozmetički ograničio korišćenje tih podataka, ali njihovo prikupljanje ”na veliko” se nastavlja. Time je, na veliko razočarenje onih koji ga pamte iz predsednike kampanje 2008. i sećaju se njegovoh stavova kao mladog senatora iz Ilnoisa pre toga, po prvi put zvanično prihvatio nasleđe koje mu je ostavio prethodnik, Džordž Buš: džinovsku orvelijansku aparaturu koja još nije pokazala svoju svrsishodnost u sprečavanju terorizma.

NSA nije suštinski obuzdao: u dobu kada svaka aktivnost ostavlja neki digitalni trag, država ostaje ”Velii brat” koji sve to sistemski evidentira i čuva, primenjujući filozovofiju da će nekad možda zatrebati. Time je samo eventualno povećana bezbednost plaćena sasvim izvesnim gubitkom dela slobode.

Za Obamu naime nije narušavanje privatnosti to što NSA može da rekonstruiše kada, koliko i sa kim je neko razgovarao, kome je slao poruke i šta je u njima, gde je putovao i šta je sve kupio.

On se time rukovao sa ”Velikim bratom”, za šta, istina, ima legalno pokriće u Patriotskom zakonu i drugoj regulativi za elektronski nadzor donetoj posle 11. septembra 2001. Krajnji rezultat je da nema više skoro ničega što država o nekom ne može da sazna, s tim što se zahvaljujući Edvardu SNoudenu, za to sada zna.

Još doduše ne kompletno – u petak je obelodanjen još jedan ”zlatni rudnik” koji eksploatiše NSA: es-em-es poruke sa mobilnih telefona. Po svoj prilici biće jošotkrića koja će biti zaprepašćujuća, aliali ne i iznenađujuća.

Obama međutim nije govorio o upadima u mreže internet operatera, evidentiranju imejl adresara i sličnom. Kad je o tome reč, ovde se uvek napominje da na meti nisu Amerikanci koje od toga (donekle) štiti njihov Ustav, što znači da je špijuniranje u svakom pogledu nevinih građanasveta rutinska stvar. Njih nema ko da zaštiti.

Graničnici koje je Obama postavio – to što će za svako korišćenje već uskladištenih podataka NSA morati da traži nalog tajnog suda – ne menja suštinu ovlašćenja ove tajne službe. U drugoj značajnoj napomeni, predsednik je izneo i da se ograničenja ne odnose na one aktivnosti koje isprobavaju i razvijaju nove mogućnosti nadzora.

”Američke mogućnosti su jedinstvene”, rekao je, ”i moć novih tehnologija znači da je sve manje tehničkih prepreka za ono što možemo da uradimo. Zo podrazumeva specijalnu obavezu da se pitamo šta treba da radimo”, rekao je Obama, što lepo zvuči, ali praktično malo znači.

Ovdašnji analitičari zapažaju i da je prenebegao širi problem prikupljanja svih podataka – a to je da li to donosi više bezbednosti. Da to nije slučaj, zaključila je i specijalna komisija koju je imenovao, kao i presuda federalnog suda u Vašingtonu, koji je metode NSA okarakterisao kao ”verovatno neustavne”, o čemu će konačnu reč tek dati Vrhovni sud.

Prema uvodniku ”Njujork tajmsa”, jedan od Obaminih najvećih propusta bio je to što nije priznao da njegovog govora ne bi bilo da Edvard Snouden, prema kome opet nije pokazao nimalo blagonaklonosti, medijima nije dostavio tajne dokumente NSA. Uvodnik urednika agencije ”Blumberg” pak ocenjuje da su Snoudenova otkrića javnosti pokazala da globalni nadzor vodi služba koja je postala toliko moćna da bi zastareli zakoni mogli da je obuzdavaju.