Марамбоова прича о београдским миљеима

Драма „Наши синови” је прича о судару светова, традиционалног и модерног. О кризи ауторитета оца, о побуни сина песника подједнако нетрпељивог, како према патријархалним оквирима тако и према богатим скоројевићима, прича о човековој зависности од социјалне средине, о деградирајућој беди. То је драма јарких ликова и ситуација, жестоког хумора, документаристички натопљена животом. Живот у њој пулсира у смеху и очају... Све су то разлози због којих је редитељка Тања Мандић-Ригонат, како је управо навела, без двоумљења одлучила да на сцени „Раша Плаовић” Народног позоришта у Београду постави драму Војислава Јовановића Марамбоа: „Наши синови”. Премијера је у петак увече, 24. јануара, у 20.30 часова. Драматург је Славко Милановић, сценограф Александар Денић, костимограф Оља Мрђеновић. У бројној глумачкој екипи су: Миодраг Кривокапић, Олга Одановић, Наташа Нинковић, Милутин Милошевић, Ненад Стојменовић, Бранко Видаковић, Предраг Васић, Марко Јанкетић, Вјера Мујовић, Бранка Петрић, Зоран Ћосић, Бојана Бамбић, Љума Пенов и Јелена Благојевић.  

Марамбо је драму „Наши синови” писао између 1905. и 1907. у Лондону. Прича се дешава у Београду, с почетка 20. века на Чубури која је тада била ван варошког рејона, и у простору трговачког краја Савамале, који већ тада насељавају богати београдски трговци. Драма прича и о београдским миљеима, о томе како они који су дошли у Београд путем брака удружују своје снаге. Једни знање и углед, други свој иметак, да би у новом модерном времену опстали и унапредили свој социјални, друштвени и материјални статус.

Неправедно запостављени Војислав Јовановић Марамбо ренесансна личност, ерудита, историчар књижевности, драмски писац, библиофил, архивиста, на почетку 20. века понашањем и изгледом провоцирао је средину. Зато су о њему говорили као о: „Белосветској сакалуди што перја у џак по Калимегдан”, јер је реденгот сашио од материјала од којег се праве џакови.

Драма „Наши синови”, делимично заборављени бисер наше драматургије, имала је праизведбу почетком 20. века на сцени Народног позоришта. Редитељ Мирослав Беловић је поставио, 1966. године, у Југословенском драмском позоришту, а Јагош Марковић 1995. године у Звездара театру.

– Основна разлика између ове наше и претходних поставки јесте у томе што сам у комад увела лик самог писца. Све што је Марамбо у драми написао и као дијалог и као дидаскалије уврстила сам у текст представе. Његове дидаскалије су духовите, бруталне, дигресивне, узбудљиве приче о људима, просторима, времену, друштвеним миљеима Београда. Сценски Марамбо је демијург. Онај који ствара правила за сценску игру, који гради позоришни језик – каже Тања Мандић-Ригонат која поред режије потписује и адаптацију и избор музике.

Присуствујемо једној од проба представе „Наши синови”. Бележимо дијалог пуковника Остоје (Миодраг Кривокапић) и Гилета (Марко Јанкетић) :

Пуковник: Видиш што ти је брат. Сваки дан ме овако дере. Него ће да се смири.

Гиле: Хоће да се жени?

Пуковник: Хоће да се жени. Нађосмо му добру девојку.

Гиле: Хоће паре да добије?

Пуковник: Дабоме. Девојка ти је и на глед онако, знаш. Ока да не одвојиш од ње! Ама пара та носи, Гиле мој! Паара носи! Стриц јој је вук-човек! Магазу има на Сави, виноград на Топчидерском брду, а она јединица-синовица.

– Марамбо је пример сјајног дијалога, различитог и од Стерије и Нушића. Његову драму одликују перфектни, кратки дијалози какве срећемо у данашњој најсавременијој драматургији – тврди редитељка.

Разбарушеног Марамбоа тумачи млади Милутин Милошевић: „Јако ми је занимљив Марамбоов драмски опус који је с почетка 20. века био у фокусу, а онда је некако заборављен до 1966. године, кад су га поново оживели. Имао је екстравагантан стил облачења, потребу да провоцира средину коју је судећи по комаду јако добро познавао.” На причу се надовезује и Олга Одановић која тумачи госпођу Христину.

– Марамбо се бавио нама, нашим животима, превирањима, индивидуалним људским судбинама. Христина је пуковничка супруга и мајка седморо деце. Њен муж је некада био неко и нешто, сада то више није. Кроз Христинину причу спознајемо шта све може да доведе до распада породице. Не само друштво, већ и како неки поступак родитеља може да упропасти дете.

Наташа Нинковић је госпођа Лена, представница нове буржоазије која живи на Савамали. „Лена има новац, али нема статус, и она би кроз удају своје кћерке да заокружи ту причу. Лик је из менталитета рађен, прича о дошљацима у Београду који се полако осећају као домаћини и виде друге, а не виде себе. Она је промућурна, простодушна жена која има само једно дете и планове за њега.”

И поред вишедеценијског бављења глумом Бранка Петрић први пут игра у Народном позоришту у Београду. Имала је, каже ту част и срећу да упозна Марамбоа лично.

– Сећам га се са проба у ЈДП-у. Тада сам играла Госпођицу, сада тумачим баба Јовану, мајку пуковника Остоје. Сећам се да ју је у Беловићевој поставци тумачила госпођа Нада Ризнић, а у режији Јагоша Марковића Мира Ступица. Јована је са Мрчајеве главе, симбол простих жена која је имала капацитет, нешто у својој личности да је могла да роди сина пуковника – каже ведра Бранка Петрић.