На пут за Уругвај цео тим дошао два сата пре рока

Вероватно је најподробније сећање на Прво светско првенство у фудбалу оставио Јакшић, голман наше репрезентације, који се из Монтевидеа вратио као Велики Милован. Његове успомене је забележио М. Р. Белић у листу „Спорт”, а потом, са осталим својим спортским репортажама, сакупио у књигу „Са лоптом кроз свет”, објављеном 1944!

У Уругвај је наша репрезентација отишла састављена од 13 играча из београдских клубова БСК (Марјановић, Тирнанић, Арсенијевић, Вујадиновић, Михаиловић, Најдановић, Тошић и Стојановић), Југославија (Ђокић, Спасојевић) и Соко (Ивковић, Јакшић и Хрњичек), тројицом Београђана који су играли у Француској (Бек у Сету, Секулић и Стефановић у Монпелијеу) и једним из новосадске Војводине (Б. Марковић). С њима су били још међународни секретар савеза др Андрејевић, потпредседник др Хаџи и селектор Симоновић.

Загребачки и Сплитски подсавез нису признавали руководство Југословенског ногометног савеза, јер се нису слагали с одлуком ванредне скупштине савеза од 16. марта 1930. да се његово седиште из Загребе премести у Београд. Пре тога је Хајдук, као првак државе за 1929, намеравао да гостује у Јужној Америци, па је понудио да о истом трошку представља земљу на шампионату света.

Да се може и без фудбалера из хрватских клубова вероватно је утицао и исход утакмице градских селекција Београда и Загреба одигране две године пре тога. Тада су Београђани победили чак с 11:2!

Без играча из Загреба и Сплита наша репрезентација је играла 15. јуна 1930. у Софији с Бугарском 2:2. Ево како је Јакшић описао окупљање и одлазак у Марсељ одакле је настављено бродом за Монтевидео:

Још се нисмо ни одморили од утакмице коју смо у Софији играли противу наших суседа – Бугара, а већ је било наређено паковање за пут у – Монтевидео! О мом учешћу у националном тиму на овом такмичењу био сам већ раније обавештен па није никакво чудо што ова најновија вест није појачала моје узбуђење, јер оно је већ дотле било толико велико да га никакав нови догађај, сем можда немогућности мог личног путовања, не би више могао повећати. Хвала Богу био сам здрав и чист пред властима, те у том погледу није било препрека.

Покушавао сам чак и да не мислим на предстојећи пут. Покушавао али не и успевао, јер ма колико да сам се скривао од света, довољно је било да отворим новине и бежање чак и од самог себе престаје, јер ма које новине биле у њима је нашироко и надугачко писало о припремама и скором поласку наше репрезентације у Нови Свет.

Прогнозе су, разуме се, биле различите. Писало се о свему и свачему и свако је имао своје супротно мишљење. У једном, међутим, сви су се слагали: овај лепи пут ће донети разочарење! – писало је скоро у свим новинама. Јавно мнење, дакле, припремљено је на неуспех, што је уосталом било и сасвим разумљиво када се узме у обзир чињеница да су играчи из осталих покрајина из неких, нама непознатих разлога, на неколико дана пред полазак, отказали своје учешће у припремљеном националном тиму. Остављени смо на цедилу.

Воћство Ногометног савеза, међутим, није малаксало. Кад се већ са тим играчима није могло рачунати, решено је да се пође и без њих. Решено и учињено и „државна репрезентација” састављена искључиво од Срба, кренула је најзад на пут.

Састанак наше репрезентације био је заказан у железничкој ресторацији. Чак и ја, који сам дотле као учесник у нашој репрезентацији био пропутовао целу Европу, дошао сам на заказано место два сата пре одређеног времена. затекао сам тамо све на окупу! За Мому Ђокића, тадашњег најмлађег члана наше репрезентације, рекли су да је први дошао. Зли језици, међутим, тврде да је чак и претходну ноћ провео у тој ресторацији.

Београд је врло гостољубива варош. Београђани су цвеће људског рода. Довољно је само да нека иоле знаменита личност долази или одлази и, Београд је добрим делом на станици. Па зар је онда чудо што се скоро цео Београд слегао да својим репрезентативцима пожели срећан пут пред полазак у Нови Свет. Опроштајни говори и букети било је све што сам поред моје садашње жене, тадашње веренице, још могао чути и видети, и луксузна композиција европског експреса без звиждука, тихо и нечујно, повлачи свој драгоцени терет у непознати свет.

Италија, Аустрија, Швајцарска и Француска, са својим божански лепим пределима, не претстављају за мене никакву интересантност, јер све њих већ знам; са свима њима прошао сам Европу; све ове пределе видео сам више пута. Ја о том нећу да причам, јер свему том нисам поклањао скоро никакву пажњу. Све моје мисли тежиле су ка Марсељу, његовом пристаништу и том великом броду који нас је имао пренети у Нови Свет. Брод је за мене био проблем. Да ли је као „Александар” или „Краљица Марија”? Не, не, још већи! Као оба заједно, помислио сам најзад. Ова ми је помисао изгледала као највероватнија. Њом са се задовољио и као да је она била решење свих мојих животних тешкоћа, прихватио сам је брзо и одлучио и, после много непроспаваних часова, чврсто заспао.

Колико је то спавање трајало ни данас ми није јасно. Мени се чинило као делић секунде, па ипак оно је морало бити далеко дуже, јер заспао сам одмах по уласку у Француску, а пробудило ме је јако дрмање, после кога сам још са затвореним очима чуо само:

Марсељ, Марсељ!...

Два дана проведена у Марсељу не доносе никакве догађаје, сем што у том времену Бане Секулић, Љубиша Стефановић и Ивица Бек, тадашњи наши исељеници-играчи, долазе у састав наше репрезентације. Све остало тече нормално: спавање и кретање у групи и под строгим надзором неумитног воћства. Једна биоскопска, једна позоришна претстава и један заједнички излет у скромнији ноћни локал остају ми још као сећање на тадашњи дводневни боравак у Марсељу.

Трећег дана, међутим, велики хотелски аутобус превезао нас је на пристаниште где је већ чекао укотвљен и миран француски брод „Флорида”. Господе, како је тај брод изгледао! Све моје илузије биле су разбијене. Каква два савска брода заједно! Четири, пет, море ни десет, ни сви савски бродови заједно, не би ми изгледали тако горостасни као „Флорида”. А она, горда и достојанствена, нема и мирна, као да је чекала на долазак наше репрезентације. Кажем: као да је чекала, јер непосредно после нашег пењања у ... небо, како се мени чинило, „Флорида” се отисла и, остављајући за собом Стари Свет, запловила намћорастим океаном пут Новог Света...