Није све у наводњавању

Наводњавање и пољопривреда су теме које се тичу не само села и сељака већ сваког грађанина ове земље. Разлог је врло једноставан: из села и од сељака долази храна, па никоме од нас није свеједно да ли ће је бити довољно и да ли ће по ценама да се колико-толико уклопи у наше врло скромне куповне моћи! У том погледу наводњавање у пољопривреди се истиче као сигуран спас. Отприлике: ако наводњавање повећамо пет или чак десет пута, постизаће се не само сигурни већ и високи приноси. И тада нас неће много интересовати небеско-климатске прилике, па ће мирно моћи да спавају и село са сељацима и сви грађани.

Последњих десетак година нашу земљу (па и цео свет!) све више погађају – суше. Она из 2012. се посебно памти. И за ову 2014. се већ страхује: месецима се земљишта све више празне, уместо да се пуне резервама воде! Треба зато поново очекивати још чешће помињање значаја наводњавања, вероватно с даљим уверавањима да је у томе спас!

У исто време, нема скоро нигде оних који указују на мало трезвеније понашање у свему овоме. И, нарочито оних који су стручнији у овој области. Да макар скрену пажњу на неке важне чињенице, које бисмо морали да имамо у виду. На пример: а) има ли наша држава воде за наводњавање у пољопривреди (то јест има ли довољно квалитетне воде за ту сврху); б) колико држава располаже земљиштима која вреди наводњавати (уз објашњење да гладна земљишта вода не спашава!); в) колико кошта наводњавање (с ценом и трошковима за воду, која дође до биљке); г) ако је све већ речено у реду, онда је питање колико има заиста оспособљених за рационално коришћење (руковање) водом као народним благом.

Ових дана држава је дошла до неких информација које се могу тицати и наводњавања у пољопривреди: 1. Један комплетан град у Србији одједном је остао без воде, заједно с болницама, дечјим вртићима, школама, домовима за старе; 2. Попис у пољопривреди показује да је Србија остала без стоке, и тиме без стајњака, па су осиромашена земљишта остала без хумуса као резервоара воде.

Овоме не треба коментар, осим да се поново упитамо има ли Србија (довољно квалитетне) воде за наводњавање и има ли земљишта да такву воду рационално искористи.

Најкраћи прави одговор би био да ће Србија имати све мање воде за пољопривреду и само ограничене површине земљишта да се вода заиста добро искористи.

Одмах следи и питање у вези с насловом текста: зашто се заваравамо да је све у води и наводњавању? Шта се дешава с познатим и општепризнатим сазнањима из праксе (да не спомињемо струку и науку) да вода има и „другу страну медаље” – да може донети више штете него што је (само евентуална) тренутна корист! Зашто се нико не ухвати укоштац с тим да се врати и одржава природна плодност највећег дела земљишта Србије, а коришћење воде усмери на високопрофитабилне културе на оним површинама где не може бити штете?

Редовни професор универзитета у пензији