Nije sve u navodnjavanju

Navodnjavanje i poljoprivreda su teme koje se tiču ne samo sela i seljaka već svakog građanina ove zemlje. Razlog je vrlo jednostavan: iz sela i od seljaka dolazi hrana, pa nikome od nas nije svejedno da li će je biti dovoljno i da li će po cenama da se koliko-toliko uklopi u naše vrlo skromne kupovne moći! U tom pogledu navodnjavanje u poljoprivredi se ističe kao siguran spas. Otprilike: ako navodnjavanje povećamo pet ili čak deset puta, postizaće se ne samo sigurni već i visoki prinosi. I tada nas neće mnogo interesovati nebesko-klimatske prilike, pa će mirno moći da spavaju i selo sa seljacima i svi građani.

Poslednjih desetak godina našu zemlju (pa i ceo svet!) sve više pogađaju – suše. Ona iz 2012. se posebno pamti. I za ovu 2014. se već strahuje: mesecima se zemljišta sve više prazne, umesto da se pune rezervama vode! Treba zato ponovo očekivati još češće pominjanje značaja navodnjavanja, verovatno s daljim uveravanjima da je u tome spas!

U isto vreme, nema skoro nigde onih koji ukazuju na malo trezvenije ponašanje u svemu ovome. I, naročito onih koji su stručniji u ovoj oblasti. Da makar skrenu pažnju na neke važne činjenice, koje bismo morali da imamo u vidu. Na primer: a) ima li naša država vode za navodnjavanje u poljoprivredi (to jest ima li dovoljno kvalitetne vode za tu svrhu); b) koliko država raspolaže zemljištima koja vredi navodnjavati (uz objašnjenje da gladna zemljišta voda ne spašava!); v) koliko košta navodnjavanje (s cenom i troškovima za vodu, koja dođe do biljke); g) ako je sve već rečeno u redu, onda je pitanje koliko ima zaista osposobljenih za racionalno korišćenje (rukovanje) vodom kao narodnim blagom.

Ovih dana država je došla do nekih informacija koje se mogu ticati i navodnjavanja u poljoprivredi: 1. Jedan kompletan grad u Srbiji odjednom je ostao bez vode, zajedno s bolnicama, dečjim vrtićima, školama, domovima za stare; 2. Popis u poljoprivredi pokazuje da je Srbija ostala bez stoke, i time bez stajnjaka, pa su osiromašena zemljišta ostala bez humusa kao rezervoara vode.

Ovome ne treba komentar, osim da se ponovo upitamo ima li Srbija (dovoljno kvalitetne) vode za navodnjavanje i ima li zemljišta da takvu vodu racionalno iskoristi.

Najkraći pravi odgovor bi bio da će Srbija imati sve manje vode za poljoprivredu i samo ograničene površine zemljišta da se voda zaista dobro iskoristi.

Odmah sledi i pitanje u vezi s naslovom teksta: zašto se zavaravamo da je sve u vodi i navodnjavanju? Šta se dešava s poznatim i opštepriznatim saznanjima iz prakse (da ne spominjemo struku i nauku) da voda ima i „drugu stranu medalje” – da može doneti više štete nego što je (samo eventualna) trenutna korist! Zašto se niko ne uhvati ukoštac s tim da se vrati i održava prirodna plodnost najvećeg dela zemljišta Srbije, a korišćenje vode usmeri na visokoprofitabilne kulture na onim površinama gde ne može biti štete?

Redovni profesor univerziteta u penziji