Политика за почетнике

За сиромаштво, безнађе и очај криви смо ми – грађани, бирачи. Ово је горка непријатна чињеница коју многи неће или не могу да прихвате – да се суоче са сопственом одговорношћу за деценијама понављане изборне промашаје. Отуд ми пада на ум да би била пожељна образовна ТВ серија – „Политика за почетнике”. Да гледаоци науче и схвате да политика није „курва”, већ, у зависности од њених протагониста и предводника, важан, судбоносан, високо моралан јавни посао.

У првој, уводној епизоди би учили: шта покреће људе да се баве политиком? По мом уверењу, први и најчешћи је – лична материјална добит. Натпросечна примања и разне инсигније – обележја власти: лепа кућа у зеленилу, службени аутомобил и, изнад свега, некажњено, а понављано, обмањивање гласача! Уносно је бити политичар и зато је велики број претендената на фотеље и добро плаћена места. Та множина политику схвата као средство да се њом послуже за остварење личног интереса. Таквих је много, чак 90 одсто политичара, и зато се немилосрдно обрачунавају са супарницима, користе и ниске, недозвољене ударце, ривали се беспоштедно вређају и блате.

Насупрот овој бројно надмоћној групи стоје ретки појединци, спремни да служе идеји, родољуби који говоре да нам сиромаштво није суђено, да постоје боља решења и путеви. Знам неколико десетина високо образованих, паметних и часних људи који се клоне политике, као од „живе ватре”. Кажу, не желе да их опрљи срам и стид због обавезе да постану послушни следбеници и саучесници неуких, недораслих предводника.

Жудња за влашћу снажно покреће појединце да ступе на јавну сцену и задобију подршку хиљада бирача. Силина те жудње често заслепи, просто човек обневиди и, прегрејан њоме, није у стању да исправно расуђује. Најсвежији пример јесте Борис Тадић, досадашњи почасни председник Демократске странке. Он је заслужено изгубио прошле изборе, поражен је од преименованих радикала – напредњака, јер је Србија, за време његовог мандата, назадовала! Уместо напретка забележен је пад главних привредних показатеља, бар за 10 поена, што је донело још већу незапосленост, мању куповну моћ, сиромаштво. Борис Тадић је за премијера поставио Мирка Цветковића, директора Агенције за приватизацију. Свака друга приватизација која носи потпис и печат Цветковића, оцењена је као неуспела и, на захтев ЕУ је отворена ревизија, с поништавањем, као вероватним исходом. Цветковић није био квалификован, али је послушан, и то га је поставило у премијерску фотељу.

После таквих промашаја, у демократском свету неуспели предводници се склањају, сами одлазе с политичке сцене. Тиме признају неуспех и, на неки начин, се извињавају изневереним грађанима. Борис Тадић жели „come back”. Пре неки дан је показао намеру да настави тамо где је стао. Наводно, намерава до окупи посланике (поменуто је и формирање скупштинског клуба), који су му блиски.

Био сам члан Демократске странке 18 година. Више нисам, јер није испунила наду, очекивања и обећања која су ме, као и многе грађане, привукла да се придружим следбеницима идеја Љубе Давидовића. Неко ће рећи да није умесно да се мешам у унутрашње страначко питање. И не мешам се, али најаву раскола уместо слоге, због пробуђене сујете пораженог вође – не могу да одћутим. Вук је забележио изреку „Ђе старији прдне – млађи може и да се усере”, као опомену старешинама да у поступању буду узор другима. Овакве појаве датирају од почетка 19. века. Запамћене су у парламентарном животу свих земаља, па и кнежевине, а потом Краљевине Србије, али и данас се понављају. То је знак да бирачи још нису матурирали на предмету „политика и сувереност” и разлог да се озбиљно размисли о телевизијској серији.

Новинар, председник Покрета „Богата Србија”