Чаробни штапић

Фебруара давне 1993. године одиграо се први терористички напад на Светски трговински центар у Њујорку. Одмах после напада, у јавности, светској и домаћој, почеле су спекулације о могућим учиниоцима – ни ми нисмо били поштеђени, узимајући у обзир тадашњи рат у Босни и затегнуте односе са САД. Једно од највећих српски новинарских пера, Богдан Тирнанић, тада је написао (цитирам по сећању): „Чим сам чуо да је ФБИ објавио да је овај напад био брижљиво планиран, знао сам да Срби у њега нису били укључени. Нама више приличи напад на амбасаду САД какав се одиграо пре пар вечери.” Тада је, наиме, неки повратник са ратишта у пола ноћи, када никога живог није било у било у околини, бацио кашикару на таблу на амбасади САД – без било каквих жртава, односно без икаквих озбиљних последица. И без икаквог осмишљавања, планирања или труда.

Вратимо се у садашњост да видимо да ли је Богдан Тирнанић био у праву? Непосредно после Нове године одржана је конференција за штампу на којој је директор Архива Србије Мирослав Перишић јавности представио архивски документ – писмо Оскара Поћорека из маја 1913. године у коме тадашњи гувернер (аустроугарске) Босне и Херцеговине пише о потреби припремања за велики рат. Како наводи Танјуг, ово писмо је већ објављено 1928. године у листу „Вечерња пошта“ у Сарајеву, а његов препис „чува се данас у Архиву Србије, док се за оригиналом још увек трага”. Дакле, да рекапитулирамо: нити је пронађен оригинал документа, нити је тај документ непознат, нити се ради о писму некога ко је био у врху аустроугарске пирамиде моћи, ко је одлучивао о питањима рата са Србијом. Савремена светска историографија наводи обиље доказа у прилог тези о ратоборности Аустроугарске према Србији, и то доказа који су у вези са самим врхом пирамиде моћи у тој држави: цар, престолонаследник, начелник генералштаба и министар спољних послова – не за гувернере провинција! Неки од тих аутора (попут Кристофера Кларка, на пример) за такво понашање Аустроугарске имају разумевање, али не споре његово постојање.

Због чега је онда организована ова конференција за штампу? Судећи по наступима учесника конференције (укључујући Емира Кустурицу), зато да би се скинула одговорност Србије за избијање Првог светског рата, односно одагнала кривица коју Србији у том погледу намећу нека дела савремене светске историографије. Да ли се у томе успело? Сматрам да се то не чини обнародовањем копије једног архивског документа, пропраћено са неколико ефектних реченица. То се чини дугогодишњим мукотрпним, добро планираним и осмишљеним научним радом, објављивањем књига и њиховим превођењем на светске језике, објављивањем чланака у признатим међународним часописима, организовањем међународних конференција на које се позивају и они који друкчије мисле (без обзира на то које су им намере), писањем колумни у светским дневницима. Шта смо добили од свега тога у време обележавања стогодишњице Сарајевског атентата? Готово ништа.

И даље је главна књига о атентату „Сарајево 1914“ Владимира Дедијера, објављена пре равно 50 година (и тада је био јубилеј). И даље је најважнија књига о Србији у Првом светском рату она Андреја Митровића (објављена пре 30 година). А знало се, одавно, да ће 2014. бити стогодишњица Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата и могло се претпоставити да ће то бити повод за многобројне нове књиге у свету на ту тему. Наш одговор свео се на обнародовање једног архивског документа.

Изгледа да све ово показује нашу одбојност према мукотрпном раду и одрицању, према постојаности постављаних циљева, према детаљном и дугорочном планирању („размишљању унапред“), према озбиљним припремама и према привржености постављеном циљу и његовој реализацији. Уместо тога, склони смо лаким решењима – чаробним штапићима који ће нас у тренутку ослободити свих наших мука и незадовољстава и који ће нас учинити богатим, признатим, поштованим и вољеним. Независно од тога да ли је чаробни штапић архивски документ или „Београд на води“.

Да не би било неспоразума, сматрам да је Гаврило Принцип био идеалиста и борац за слободу. Сматрам да је оно што је он учинио херојски чин, који је довео до уједињења српског народа – како је српска политичка елита тог времена ту прилику реализовала, друго је питање. Сматрам да је Млада Босна била слободарска, а не терористичка организација. А све ми се више чини да сви ми који тако гледамо на Сарајевски атентат сто година касније нисмо успели да их одбранимо. Због чега? Изгледа да је Богдан Тирнанић ипак био у праву.

Професор Правног факултета Универзитета у Београду