На историјски дан

Тако је то кад се нема смисла за историју, па се на свети бриселски дан одлучих да код тетка Олге, власнице оближњег дућана, покупујем сву штампу. Обично тамо купујем на црту, али мислим се, нисам ваљда блесав да јавно демонстрирам новинарски стандард.

И то, дан после јуче, најважнији после Другог светског рата, како је 21. јануар црвеним словом обележио премијер Дачић. Покупио сам ситниш, покуповао сву штампу и вратио се кући.

Започех, зато, еврофанатички да прелиставам најтиражнији таблоид. И историја оде бестрага. Додуше, на првих неколико страна има победе власти колико год хоћете. Али, потом је уследила гозба од које ми се преврнуо желудац, после менија који ми је испоручен на таблоидном послужавнику. Не мислим ту на драму око избора, где ће се политичка гастрономија, током кампање, претворити у канибализам.

Прескочио сам и разговор са младим Себастијаном, шефом аустријске дипломатије, чије је презиме, зарад очувања пристојних дипломатских односа са Бечом, тешко уклопити у насловни блок.

Зато се манух високе политике и завирих дубље у таблоидну стварност. И лупих главом у врата собе наших градитеља у Сочију. „Живели смо с лешом пет дана у истој соби.” Брже боље ухватих маглу из тог собичка, али ме већ на следећој страни дочека Сурчинац који је отровао лабрадора Арнија, мачку и готово све кокошке у крају.

Утекох и из те сурчинске грозоте, али већ на следећој рубрици, упадох на час у новосадску средњу школу где су хулигани бејзбол палицама млатили ученика.

Побегох и са часа, па кренух на југ. Вратих се међу обичан свет, у регионе. Кад мислим на регионе, јави ми се Верко. Не пронађох, међутим, ни у Крагујевцу заветрину од страхоте. Видех наслов: „Мртвој старици пси оглодали ноге.”

Испрепадан, ни жив ни мртав, скупих снагу да се некако докопам спољне рубрике. Мислим се, опустићу се уз добар холивудски трач... Али, сачека ме у заседи Бесни Пас, лудак који у Централноафричкој Републици, пред камерама, једе муслимане.

Очајан напустих бели свет и црну Африку. Допузах, некако, до културе. Али тамо налетех на директора „Гранда” Салета Поповића. Правичног, строгог и реформисаног. Забрањено је браћо народњаци да у фармеркама и патикама, улазите у „Гранд”. Европо, еве нас, поручује им Саша.

Ни у спорту не пронађох утеху. Фудбалери не одлазе са терена евроскептицизма. Изгледа да нам се враћа селектор Синиша.