Нек је живо, здраво и – мушко

Виц у коме Црногорац на питање колико има деце одговара: „Имам једно дете и две ћерке”, није нимало засмејао челнике Савета Европе. Напротив, они су од власти у Подгорици недавно затражили податке о „селективним” абортусима, након што је Популациони фонд Уједињених нација Црну Гору сврстао међу земље са великим дисбалансом међу децом мушког и женског пола, јер се у тој земљи рађа несразмерно више дечака него девојчица. Наиме, док закони биологије говоре да се на сто девојчица рађа између 103 и 107 дечака, демографска статистика сведочи да у Црној Гори на свет долази чак 110 дечака. Број новорођених дечака пропорционално расте од када је ова бивша чланица Савезне републике Југославије добила независност – 2003. рођено је 103 дечака на сто девојчица, 2011. године рођено је 108 дечака на исти број девојчица, а прошле године – чак 110 дечака на сто девојчица. У најновијем извештају француског Државног института за демографска истраживања упозорава се да су селективни абортуси, чији је циљ елиминација женских фетуса, распрострањени и у Албанији, Македонији и на Косову. Тако се, примера ради, у Албанији рађа 111,7 дечака на сто девојчица, у Македонији 110,9 дечака на сто девојчица, а на Косову 109,7 дечака на исти број девојчица. 

Иако национална демографска статистика сведочи да се у Србији на сто девојчица рађа 105 дечака, што нас сврстава у земљу са „нормалним” односом између мушких и женских беба, др Жарко Требјешанин, психолог и професор Београдског универзитета каже да ми живимо у патријархалној култури у којој постоји снажан култ мушког детета.

„Иако патријархат више не постоји у свом оригиналном облику, остала је патријархална идеологија и систем вредности. Чак су и интелектуалци склони да кажу „дете је дете, али мушко је мушко”, а многи мушкарци живе у уверењу да је син наследник имања, да је „женско дете – туђа кућа” и да је мушко дете чувар огњишта и наследник кућне славе. Када неко има троје или четворо деце то су обично кћерке – чак и они који на рационалном нивоу прихватају чињеницу да су „сва деца иста” и гласно говоре „нека је живо и здраво” на дубоко психолошком и емотивном нивоу кажу „само нека је мушко”.

Истражујући веровања која постоје у нашем народу, дошао сам до закључка да су се упркос развоју науке, одржали многи народни обичаји. Новорођенчету се и даље везује црвени конац око руке, пелене се не износе ноћу, а дете се не води у госте првих 40 дана након рођења, јер се тако чува од злих очију, каже наш саговорник. У својој књизи „Представа о детету у српском култури”, истиче да се у нашем народу много више цени и прижељкује мушко него женско дете и констатује да је син „кућни стожер”, јер наставља породичну лозу и стара се да се не угаси „крсна свећа”.

„Ако у браку и има деце, али нема мушке, сматра се да брак опет није испунио своју основну улогу и родитељи су незадовољни. Велика је несрећа бити угасник, то јест без мушког порода ”, констатује наш саговорник.

Адвокат Борко Стојановић каже да родитељи у руралним пределима наше земље имање често остављају сину и додаје да није редак случај да се кћерке одричу свог дела имања у корист брата – нарочито ако је то имање на селу. „Када се сестре одрекну свог дела имања, оне су изузетно цењене и вољене од стране своје браће и њихове породице и уживају велики углед. Важи и обрнуто – ако се не одрекну имања, имају статус персоне нон грата. 

Психолог Аутономног женског центра Тања Игњатовић каже да се фаворизовањем мушке деце и селективним абортусима не ремети само биолошка равнотежа, већ се ствара културолошки концепт у коме се жене које не рађају синове третирају као мање вредне. Она примећује да су Косово, Црна Гора и Албанија земље са дубоком патријархалном и племенском традицијом и додаје да је притисак да жена роди сина – психолошко насиље на више нивоа.

„Одлука о абортусу женског фетуса само је условно женина одлука. Ако она процени да се њена позиција у (широј) породици мења због рођења сина, то јест погоршава ако донесе на свет кћерку или да ће морати да рађа све док у крштеницу не упише мушко име, она може да донесе одлуку о абортусу женског детета. Ако живи у малом месту или у вишегенерацијској породици која од ње очекује наследника породичног презимена или је удата за сина јединца, па не постоји могућност да друга снаја роди сина и тако задовољи, одлука о абортусу женског фетуса такође је само привидно њена. Нажалост, када посматрате вишечлане породице у нашој средини најчешће дођете до закључка да је треће или четврто дете – мушко, то јест да је жена рађала све док није донела на свет престолонаследника породичног презимена”, закључује Тања Игњатовић.