Богати, сиромашни – и Србија

Грађани Србије су јако незадовољни људи. Схватање да је овде страшно, једно је од ретких које уједињује идеолошки дубоко подељену земљу и њене завађене елите.

Један угледни аналитичар Србију види као земљу која је на путу ка хронично гладном „Четвртом свету”. Утицајни јавни интелектуалац с другог краја политичког спектра је услове живота у Београду недавно довео у исту раван са стандардом у најбезнадежнијим афричким метрополама у којима немали број људи сваког дана умре од глади.

Ако покушате да укажете да према главном глобалном мерилу квалитета живота – „индексу људског развоја” који објављује Програм Уједињених нација за развој – Србија спада у високо развијене земље и да је ближа богатом првом него сиромашном трећем свету вероватно ћете бити дочекани с мешавином неверице и сумњичавости.

Овде се и имућни и они који имају врло мало стално на нешто жале. Чак и када нам иде сјајно радије ћемо рећи „није лоше” него признати да нам је добро. Али није реч само о симптому свебалканске бољке коју је хрватски председник Иво Јосиповић недавно назвао „култура кукања”.

Стара склоност да се препустимо негативним емоцијама добила је нови подстицај. У времену транзиције која траје, срећу смо почели да меримо погрешним аршинима – били бисмо задовољни ако би, на пример, живели као Немци. На изборима добро пролазе они политичари који успешно одговоре на веровање да смо већ заслужили и брзе пруге и луксузне немачке лимузине.

Наравно, сви знамо да не живимо ни приближно добро као Немци. Али збуњује чињеница да смо мање срећни од становника Тогоа и Хаитија, земаља у којима већина грађана живи горе него становници најсиромашнијег београдског „картонског насеља”. Имајући у виду колико зарађујемо требало би да будемо много задовољнији.

Иако су грађани богатих земаља обично срећнији од оних у сиромашним државама, још седамдесетих година је установљено да веза између националног дохотка по глави становника и субјективног осећаја задовољства није превише снажна. Неке земље једноставно нису срећне колико би се могло очекивати према релевантним економским показатељима.

Јасно је да различити културни чиниоци играју важну улогу. Ипак, научници су овај парадокс углавном покушавали да објасне тврдњом да су многи грађани незадовољни не зато што су објективно сиромашни већ зато што живе лошије од људи у свом окружењу које виде као себи сличне.

Срећа је релативна ствар и широм света на то осећање утиче „здравље” пословичне комшијске краве. Истраживање спроведено на Универзитету Харвард показало је да би већина студената најстаријег америчког универзитета више волела да живи у друштву у коме зарађују 50.000 долара, а њихови вршњаци уполамање него у ономе у коме би зарађивали 100.000, а њихови парњаци дупло више.

Серија истраживања обављених претходних година указала је да постоје и други чиниоци који доприносе да неке нације постану неочекивано туробне. Прво су октобра 2010. објављени резултати који су сугерисали да су, узимајући у обзир животни стандард, становници Бугарске најтужнији људи на свету. Лондонски „Економист” их је сумирао у тексту под насловом „Богати, сиромашни и Бугарска”.

Недавно се показало да Бугарска није једини велики изузетак. У каснија истраживања су укључене и државе на простору бивше Југославије. Испоставило се да су грађани Србије пета најнегативнија популација на свету – незадовољнија чак и од збуњујуће чемерних Бугара.

Нажалост, становници две културално врло блиске земље нису свесни колико тога имају заједничког. Бугарске практично нема на хоризонту грађана Србије, а Србија представља „белу мрљу” на менталној мапи становника Бугарске.

Али, као и Бугари, склони смо да се поредимо с богатим земљама са којима делимо мало тога сем чињенице да живимо на истом континенту. Србију обично „видимо” на погрешном месту, и то доприноси одржавању незадовољства које не делује примерено квалитету наших живота.

Да боље познајемо Бугарску, схватили бисмо и да смо подједнако склони да идеализујемо живот на богатом западу Европе док мрачимо о ситуацији у својој земљи. Омиљени изговор за фрустрирајуће политичко слепило исти је на обе стране границе – „Ми смо део Европе”.

Али не постоји само једна Европа. Ова наша, балканска има многе лоше али и многобројне добре стране. Да бисмо постали срећнији, можда би, поред далеког Брисела, понекад требало да погледамо и ка оближњој Софији. То неће бити лако. Сјај богатства и моћи уме да буде заслепљујући.

Факултет за медије и комуникације