Деца туђа, а као рођена

Горњи Милановац – Зорица и Саша Вујичић имају, заједно, 87 година, два сина пред женидбом (будуће снахе се већ навикавају на нови дом), па ипак су – млади родитељи. Младима их чине предшколска Јулија (6) и другак Алекса (8). То су њихова нова деца, стигла су из Лесковца, а свему је претходила невесела прича.

– Прихватили смо их као хранитељска породица, будући да биолошки родитељи нису у могућности да им пруже ни најосновније што је потребно за иоле пристојно детињство. Наши синови, Саво и Ђоле, их сматрају братом и сестром, а и будуће снахе се радо са њима играју. Моја неостварена жеља да будем васпитачица се, ево, остварила. Трудим се да, пре свега, осете љубав, да што више науче, да осете радост игре без чега детињство није детињство. У нашој кући обоје то све имају. Али и за мене и мужа је њихов долазак у кућу био велики дан. Просто су нас подмладили – Зорица покушава да нам дочара породичну радост коју су у њен дом унеле принове.

Једном речју, живнуо је Вујичића дом, постало веселије. И комшилук се радује, свима су Алекса и Јуца (девојчица воли да је тако зову) драги. Радују се људи што је горка судбина, овој деци намењена, добила други, срећан ток.

– Њихови родитељи су млади, али много сиромашни. Разведени су, мајка се поново удала у недалеко село Врнчане, родила девојчицу, па је и њу морала да остави баби и деди и оде неким својим досуђеним путем. Рекла ми је да би, да су деца са њом, морала да их храни из контејнера. Не осуђујем је, сиротиња је и Богу тешка. Њихова полусестрица долази каткад код нас и тада за све троје деце настаје прави празник – каже Саша.

По закону, деца из хранитељских породица могу бити додељена на трајно усвајање породицама које испуњавају услове за то. То је оно од чега Вујичићи стрепе. Куд би они без овако дивне деце! Туга је кад човек остане без пса, мачке или кућног канаринца у кавезу, а тек без детета на које се толико навикло.

– Не смем ни да помислим да, једнога дана, оду од нас, да неко дође и да их одведе. Мислим да би то било поразно и за Јуцу и Алексу. Овде им ништа не недостаје, понајмање љубави, имају је и превише, ако уопште љубави може икоме да буде превише. Нисам их родила, а више су ми него рођена – сузних очију говори Зорица.