Франкофобија, секс и социјала

Време је да се једном заврши са стогодишњим ратом – између нападнуте француске републике и „франкофобичних англосаксонских медија”, констатује ових дана уредница портала „Хафингтон поста” на француском језикуАн Синклер. Бивша жена Доминика Строс-Кана, некадашњег директора Међународног монетарног фонда, дубоко је увређена због неистинитог и злонамерног представљања прилика у Француској, али није једина. Готово сви француски медији збили су редове да би од Енглеза и Американаца и њихових медијских „измишљотина” заштитили државу. Такав француски патриотски набој не памти се ни у ратним, а камоли мирнодопским временима.

Непосредни повод је текст објављен у „Њусвику”, а писала га је америчка новинарка Џанин ди Ђовани, иначе ратни извештач са Блиског истока (за „Њусвик”, лондонски „Тајмс”, „Гардијан”...), која већ десет година живи у најелитнијем кварту Париза са погледом  на Луксембуршки парк.

Она тврди да је Француска у потпуном расулу и да је својим наметима на богате и бесмисленим социјалним бенефицијама довела себе до краха.

Најпаметнији су одбегли, Француска је постала земља медиокритета, а притоме се пелене за бебе добијају бесплатно, док новим мамама држава плаћа скупе масаже и фитнес терапије како би своје тело повратиле у првобитни облик. Новинарка наводи свој сусрет са једним од богатих бизнисмена у неком отменом ресторану, где је у другом ћошку седео Пјер Московиси, француски министар финансија.

„Овог човека бих могао да убијем, због њега и његових морао сам да се одселим из своје земље”, наводно јој је рекао одбегли бизнисмен, који је из Француске отишао када су владајући социјалисти са председником Франсоа Оландом увели високе порезе на профит најјачих приватних предузећа и зараде појединаца које прелазе милион евра годишње.  

Колико будалаштина у једном тексту како би се понизила Француска, одговара Синклерова. Констатује да су се у новије време амерички листови специјализовали у тој теми јер је „франкофобија у моди”.

Синклерова ниједном речју не помиње свог бившег мужа социјалисту Строс-Кана, кога су својевремено извели са њујоршког аеродрома са лисицама на рукама зато што је био осумњичен да је силом натерао собарицу хотела на Менхетну на секс. Та афера нарасла је у глобалну медијску бомбу, Строс-Кан, тада најизгледнији кандидат за председника Француске, коме су предвиђали блиставу будућност, лишен је свих дотадашњих функција и на међународном и на домаћем плану. Чак и када се уз споразум одустало од судског процеса у Њујорку, у јавност су избили његови неутољиви сексуални апетити, и Синклерова, која потиче из јако богате породице, најзад се развела од њега, исплативши претходно милионе долара као јемство за његову слободу. Нешто касније је ова некада чувена телевизијска новинарка постала директорка и главна уредница новооснованог француског портала, популарног лево оријентисаног „Хафингтон поста”.

Америчка седма сила је, удружена са британским медијима, тада накратко заратила са француском новинарском традицијом која је следила школу дискреције када су кревети њихових политичара у питању. Ево сада, ванбрачна неверства председника Француске Франсоа Оланда подједнако пуне ступце и са једне и са друге стране Ламанша, а слике његових дама освањују данима у часописима на обе обале Атлантика.

Но, нови сукоб, нема никакве везе са сексом, већ је настао због настојања Англосаксонаца да извргну руглу француски социјални модел државе, од кога је социјалиста Оланд, судећи по најави у његовој новогодишњој беседи, делимично почео да одустаје.

Французи врло уважавају аналитичност Ан Синклер, иако и она као и њен бивши муж спадају у такозване кавијар социјалисте, надимак стечен у Паризу због раскошног живота и елитних пријема на којима пропагирају социјалну правду и левичарске идеје.  

Али чак и француским левичарима је јасно да у тековине социјално одговорне државе као у бит европских вредности не треба дирати. Синклер, на примедбу „Њусвика” да Француска има високу стопу незапослености, покреће питање „запослене сиротиње” у Великој Британији и САД. По британским законима о раду, какви се сада предлажу и у осталим државама Европе, примењује се правило „нултог часа”. Запослени мора да се појави на послу у одређено време, а ако његов надређени тога дана одлучи да му овај није потребан, шаље га натраг кући без икакве надокнаде. На таквом третману радничке класе, пише Синклерова, и сам Карл Маркс добио би инспирацију да напише неки нови „Капитал” или „Комунистички манифест”.

И друге новине, међу њима париски „Монд”, упозориле су Англосаксонце да не износе неистине, ако већ не могу да сузбију своју нетрпељивост према Французима.

Ди Ђованијева на пример тврди да је литар млека у Паризу шест долара, што је измислила („Монд”), ада је њена пријатељица ишла на Бахаме користећи тромесечно породиљско одсуство.

Разгневљени новинари спочитавају новинарима да лобирају за француске тајкуне и за модел по коме би богати постајали још много богатији, а средњој класи би се чак укинуло и право на породиљско боловање.

Такав модел неће проћи!, узвикују медији. А што се тиче председникових љубавних јада и неодлучности ко ће у Јелисејској палати и на путевима играти улогу прве даме, сва је прилика да је Франсоа Оланд преломио да – после свих афера са Валери Трирвајлер и тајном љубавницом Жили Гаје – остане самац. Тако ће са плећа пореских обвезника скинути трошак за кабинет прве даме који је до сада износио око 20.000 долара месечно.