Када се 23 милиона сведе на јединицу

Свечано упарађеним врховима светске дипломатије, политичарима Блиског истока и заступницима две сукобљене стране у Сирији није требало много времена да отворе рат речима на почетку мировне конференције у Швајцарској која пружа слабашну наду да ће се разрешити најтежа и најкрвавија криза овог времена, најдужи конфликт Арапског пролећа.

Око 3.000 километара источније, побуњеници и белосветски исламски џихадисти у прашњавим камуфлажним униформама и припадници регуларне војске настављају прави рат који је после безмало три године однео више од 130.000 живота, милионе Сиријаца оставио без дома а половину 23-милионског становништва квалификовао за хитну хуманитарну помоћ.

Док су Сиријци чекали вести о сопственој будућности, званична делегација Дамаска је у Монтреу пренела непоколебљив став: једина будућност вредна разговора тиче се једне особе: председника Башара ел Асада. Све остало су неприхватљиви предлози „терориста”.

Под америчким притиском окупљена опозиција подједнако здушно се држала става да је једина будућност вредна разговора она – без Асада. Све остало био би дијалог са човеком кога оптужују за злочине по матрици нацисте који би после свега желео да остане на власти.

Делегација режима и представници опозиције користили су хаубичку артиљерију, размењујући међусобне оптужбе. Ретко се догађа да се у дипломатске преговоре уселе тако прецизни описи и прикази убистава, осветничког канибализма, силовања или тортуре.

При том су обе стране показале сасвим мало интересовања за страхотну ситуацију обичних људи. Занимао их је само Асад – као гарант опстанка режима или као препрека новој власти.

Две мантре око једног човека подједнако цинично игноришу чињеницу да је од Женеве 1 до овонедељне Женеве 2 много људи погинуло, много деце отерано у избеглиштво, много градова додатно разорено.

Пошто је дуго немо посматрао како се Сирија разара и распада у несрећном грађанском рату, који је почео као захтев за реформама Асадовог режима, а претворио се у огорчену борбу за власт и секташки сукоб сунита и шиита са снажним примесама продора Ал Каидине идеологије, свет је решио да реагује.

Две велике силе, САД и Русија, од којих свака има свог фаворита на сиријском бојишту, сагласиле су се, истина, с јесени 2012. на скупу у Женеви да решење треба тражити у формирању прелазне владе о чијем саставу директни актери морају да се сагласе. Од тада ни педаљ напред.

Сам концепт транзиционе власти Женеве 1 толико је широко дефинисан да је једва омогућио да се преговарачи и посредници кроз његову маглу пробију до Женеве 2.

Асад га схвата као начин да покрене неке либералне реформе под својим туторством, док опозиција верује да он подразумева да Асад мора да оде и омогући демократски и плуралистички систем владавине.

Биће зато да је овог пута једина добра вест са Женевског језера то што су разговори уопште почели, што су се представници режима у Дамаску и побуњеника први пут нашли за истим столом. Лако је могло да се догоди да ни до тога не дође, упркос свим притисцима Вашингтона и Москве.

Сигналне ракете испаљене уочи репрезентативног окупљања више од 40 делегација наговестиле су јасно да резултате не треба очекивати.

Не случајно, штавише намерно, само који дан пре скупа у Монтреу, који је претходио Женеви 2, лансиран је и колекцијама разних морбидних фотографија илустрован извештај о злочинима Асадовог режима над 11.000 заробљених па побијених Сиријаца.

Све је јасно: требало је против власти у Дамаску мобилисати међународну заједницу која, знамо, релативно лако наседне на „извештаје” те врсте без обзира на то што се потом испостави да су били лажни. Попут хемијског оружја чије су невине жртве приписане Асаду.

После овакве пропагандне припреме терена, из разговора је избачена земља без које је трајно решење сиријског сукоба једноставно немогуће: Иран. Генерални секретар УН Бан Ки Мун је изгледа на своју руку позвао Иранце да дођу, али је брзо морао да ретерира јер се Вашингтон побунио због присуства утицајног Асадовог савезника из региона.

Најљући арапски противници Асада из Залива или Турске Американцима не праштају што нису војно интервенисали у Сирији, што су успоставили комуникацију са Ираном око спорног нуклеарног програма, што верују да Запад сада више занима ограничавање сукоба него одлазак Асада. Дубоко су разочарани што нема ништа од рата како би се оборио сиријски „реис”.

Посебно су на Вашингтон љути Саудијци, огорчени Асадови противници, који на све начине помажу сунитске побуњенике у Сирији. Арабијска краљевина, која претендује да буде лидер сунитског света, сада захтева резолуцију УН која би тражила повлачење свих „ирачких и либанских шиитских милиција” из Сирије, управо оних које имају заштиту Техерана.

Ако први догађај – рапорт о масакру заробљеника – може да се сврста у тактичке игре, искључење Ирана сигурно припада стратешким промашајима.

Техеран је елиминисан уз објашњење да до сада није званично прихватио одредбу Женеве 1 по којој треба формирати прелазну сиријску владу. Није се с тим експлицитно сложила ни власт у Дамаску, али очито је да Вашингтон није желео да омогући прилику за промоцију нове дипломатије Исламске Републике откако је њен председник Хасан Рухани.

То што је касније, у Давосу, Рухани јасно рекао да је Иран спреман да се ангажује и да сматра да у Сирији треба одржати слободне и фер изборе које ће Техеран прихватити, што шеф иранске дипломатије позива да сви „страни елементи” напусте Сирију како би њен народ могао да одлучи о сопственој судбини, остаје записано као кредит за нека будућа времена. Ирану је место за сваким столом за којим се расправља о Сирији.

Овако крњи састав скупа дао је замах америчком државном секретару и шефу руске дипломатије. Вашингтон је, барем колико и Москва, забринут због „грађанског рата унутарграђанског рата”: сукоба побуњеника са све снажнијим џихадистима које Женева уопште не занима.

Од почетка године обрачун између Асадових противника и исламиста – које не занима Асад већ формирање исламског калифата у Сирији – однео је најмање 1.000 живота: више него убијених припадника регуларне армије.

Но, без обзира на заједнички интерес да се спречи Ал Каида и принципијелну сагласност да се крене у мировне преговоре, САД и Русија су бранили своје клијенте: Џон Кери побуњенике, Сергеј Лавров режим у Дамаску.

Тако су се спонзори приближили зараћеним странама, додатно закључавајући врата мира која тек што су успели да откључају, не и да отворе.

Ту је онда и сва колекција регионалних играча који су се поводом Сирије последње три године укључили у ширу борбу за доминацију која је већ обухватила Ирак и Либан.

Толики број „заинтересованих страна” и конфликтних интереса даје за право скептицима. Ретка добра вест могла би да буде да данас много мање актера очекује јасну победу или страхује од погубног пораза.

Проблем је, међутим, што тако не мисле директно сучељене стране. Затамњене перспективе мира рефлектују изнад свега баланс војне моћи на терену који је у последње време мање-више непроменљив. Нико није у стању да победи. Погубни статус кво.

Једно је извесно: међународна заједница не сме себи да допусти да чека политичко решење кризе да би хуманитарно интервенисала. Што више времена протиче, физички је мање људи који би примили помоћ.