Бушне ствари

Шеф државе није задовољан резултатима акције „Гром”. Информације су, наводно, цуриле на све стране, па су многи виђенији уметници из српског нарко-картела утекли пре критичне зоре. Или су сакрили робу, те је у тим случајевима гром лупио на празну ледину.

Председник Николић је непосредно оптужио полицију за „цурење информација”, онај њен део који ради прековремено: радно време за државу, тезга за себе, против власти. Ако и има сукоба интереса, шта се ту може. Има их и на другим местима. Мафија плаћа редовније и боље од државе.

Наслућујемо да је председник то желео да каже јавности и да своју бригу подели са свима. Делатност МУП-а није у надлежности репрезентативне власти, али Николић је своју грађанску брижност изгледа морао да изнесе јавно, показујући личну муку у вези са тим громом. Као што је и учинио.

Није први пут да се шеф државе жали грађанству на мистериозне силе из разних сфера власти. Не зна ко му све то ради, како и због чега, али је сигуран, на пример, да га прислушкују. Е ту је ствар нешто сложенија, јер су многе сумње уплетене међусобно, неке чак у сукобу једна са другом.

Како је председник Николић уопште помислио да неко „пресреће” његове разговоре, макар се радило о телефонским везама, или о кабинетским ћаскањима? Можда се то догодило док се одмарао у Бајчетини. Има много могућности да се „занимљива личност” слуша, под условом да онај који то жели направи селекцију која је у принципу једноставна: шта је то што од председника жели да чује? Наравно да у избору тема мистериозни трагач има временску и технолошку иницијативу. Нема граница тој врсти креативности.

Судећи, међутим, по председниковим овлашћењима, његови разговори и мишљење о разним стварима, могли би бити занимљиви, пре свега, као политичко-фолклорне сензације, без тежих политичких последица. Па ма шта председник рекао у релаксираном разговору са било ким. Уосталом, неки његови јавни ставови и гафови нису много доброћуднији од могућег нарушавања Николићеве приватности. Или посебне државничке акције, која се може сматрати тајном.

Постоји неколико ваљаних разлога који се непосредно противе јавним жалбама о томе како на Венцу и у другим окружењима председника има сувише радозналих. Само то, јер шта год да се зна од онога што Николић не жели да се сазна, не може му нанети голему штету. Већ рекосмо због чега.

Николићев „политички син” Александар Вучић контролише све тајне службе. Ако око шефа државе постоји интерни обавештајни рад „у име народа”, свакако постоји и противобавештајни, онај који штити важне институције. Наравно да у том односу има много нејасних надлежности служби и људи у њима. И они који слушају и други што их ометају, уверени су да штите државу.

Људи који штите председникову високу комуникативну дискрецију, свакако знају за „заштићене линије”, оне канале који се несметано користе, чак и у условима агресивног пресретања. Наравно, као и све друго, свака се заштита може пробити, али они који пазе лако ће запазити индикаторе да се то чини.

Онда је јасно да је Николић сумњао на све, па и на оне који га штите, и посебно на њих. Шта је могао да уради? Скоро ништа, службе су увек биле уверене да су важније од државе коју чувају и да боље од председника знају шта је добро за њега.

Због тога је ономад и дошло до смена у тој сфери. Председник је разрешио указно лице, генерала Драгана Владисављевића (ВОА), а српска влада је исту ствар учинила са Сретком Ковачем (ВБА). Обојица су у служби показивали професионалну ревност и стриктну политичку неутралност, али су после промене власти ипак маркирани као Тадићеви људи.

Све што у службама цури на све стране, нити се открива нити разрешава сменом челних људи и постављањем „својих”. Све што се о службама зна, могу да нам кажу само оне, њихова посебна структура и унутрашње везе, недокучиви су за челнике. Због тога су и ти људи само кулиса иза које се одвија све што не можемо сазнати.

Све то би значило да су Николићеви мотиви за обраћање јавности поводима са којима она (јавност) заиста нема везе осим да пати са председником, углавном маркетиншки. Порука је да Томислав Николић брине за поверену му државу, али у том оквиру врло је брижан и за себе лично.

На почетку ове зиме, која ипак почиње тек ових дана, председник нам се званично пожалио како га возе са ћелавим гумама. Читав кабинет је интервенисао код надлежног вулканизера у МУП-у, ама бадава! Тај из неког разлога није хтео да чује. Мајстори ко мајстори.

Наши извори из сектора МУП-а надлежног за гуме кажу да је проблем некако ипак решен.

У вези са „Громом” и Дачић и Вучић потврдили су како је висока председничка брига оправдана. Цури и те како, кажу они, ама не знамо одакле!

Па, ако је тако, баталите да се сваки час жалите грађанству. Запушите рупе, господо!