Страх од пролазности

Драма може бити све, само не сме бити досадна, и било би добро да није глупа, ако је икако могуће.

Текст драме је налик партитури композиције за „певаче” који ће је изводити годинама и деценијама, или ће се представа одиграти само један и по пут, као што је Бата Стојковић са смехом причао о драми у којој је играо: Премијера је прошла очајно, сви смо видели да је катастрофа, али се нисмо надали да ће на првој репризи после првог чина сала бити празна. Ђуза је изашао на сцену на почетку другог чина и уместо реченице из комада узвикнуо за себе: Шта је ово, људи моји!? Шта је ово побогу !?... И опсовао је, онако, сочно. Кад смо и ми изашли на сцену, видели смо – нигде никога. Није било ни једног јединог гледаоца... И разводнице су се од стида посакривале. Стајали смо на сцени и гледали празну салу све док се неко није нашалио: Ово је, изгледа, крај ове представе.

Тако је причао Бата, бришући сузе од смеха, о представи с једним и по извођењем. О тој представи причао је као о опомени шта се може десити ако је драма толико лоша да јој нема спаса ни после неколико месеци проба. Могло би се рећи – неуништиво лоша.

***

Од најранијег детињства имам страх од пролазности.

Као дете памтио сам поједине догађаје, људе, приче, слике, сцене из куће, дворишта, улице, града, све у страху да ће лепи и не баш често срећни дани проћи као да их није ни било... И тако, у том осећању пролазности, у нестајању, „дохватио сам се” писања као позива у помоћ.

Писање је покушај да се човек лечи и излечи од непрележаних страхова, траума, ломова, болова и питања на која никада није добио паметан одговор, панична жеља за заустављањем времена које пролази брзином путовања међу звездама – брзином светлости.

Пролазност је гора од смрти. Смрт дође и прође, а пролазност остаје да вас мучи и прати и када вас нема. 

***

ОДМАХ СЕ ВРАЋАМ – тако је писало на листовима папира и комадима картона залепљеним на вратима продавница колонијалне робе, дућанима и радионицама за израду или поправку одеће и обуће.

Газда би отишао до суда, општине, кафане, комшинице у суседном дворишту или до апотеке по лек који му неће помоћи једног дана. И обавештење ће, ако се не врати, неко време и даље стајати, мада сви знају да је власник повећих слова отишао на „дужи пут“ и да од обећања нема ништа. Али, ред је да се причека бар четрдесет дана.

То је тако било средином педесетих година двадесетог века по продавницама, радионицама и дућанима с мирисима цимета, ваниле, лимуна, плавог камена, лепка, гвожђа, боје, текстила... Све је мирисало на свет који ће, веровали сте, трајати вечно, заувек, и наравно, заједно с вама.

Нисам се ни осврнуо, прошло је више од пола века. Нећу успети ни да се осврнем, а неко ће једног дана читати ову причу. Проћи ће стотину година од овог дана – брзином којом је прошло тридесет и шест хиљада година од оне ноћи кад је „изведена прва представа“ – драма о страдању (или убиству) два млада ловца у близини залеђеног језера.

А све то, временски гледано, није ништа у односу на открића светски познатих научника – антрополога – који су доказали да је људски осмех један од битнијих разлога за писање мојих пет књига драма, настао у самоодбрани показивањем зуба непријатељу, што се претворило у снисходљиву гримасу покоравања нечијој вољи, да би тај израз лица попримио данас познати смех ха-ха-ха! који је – како тврде научници – одјекивао саванама Африке у време наших прапредака хоминида – пре два или три милиона година.

Милион година мање-више.

А ја причам о тридесет и шест хиљада година и плашим се да нисам погрешио за коју хиљаду година, као да је то за суштину приче битно кад је реч о поменутој историјској и људској пролазности.

Кроз прозор моје собе – радионице за израду позоришних прича – већ видим себе како чистим снег до капије и сећам се пријатеља из средње школе који нам је рекао, док смо се из града враћали једне ледене ноћи на минус 15: „Ко ми овог лета каже да седнем у хлад, убићу га!”

Могао бих о писању, писцима, глумцима, позоришту, представама... да напишем још хиљаду страница, али ми се чини да је ово довољно као пролог за ових пет књига драма.

Поновићу опет реченицу која је моје „прецизно осећање” свега урађеног у послу званом писање:

У животу сам урадио више него што сам очекивао и мање него што сам могао.

ОДМАХ СЕ ВРАЋАМ

(Крај)